Krhka svetlost senke oblikuje,
kroz roletne zlatne niti seje;
srce s tugom bolno ašikuje,
još mi vino hladnu dušu greje.
I postelja prepuna je bluda,
svugde miris jeftina duvana;
lice njeno po sobi je svuda,
njena duša mojom milovana.
Sad mi sene prevrtljive mašu,
svaka od njih njeno lice nudi;
dolivaju vinom praznu čašu,
da zbog nje mi srce ne poludi.
Bože sveti do sutra ću piti,
ne daj danu da mi senke krade;
u duši će večno sa mnom biti,
da ublaže mojoj duši jade.
Crne senke, moje mračne druge,
vaše laži privijam na grudi;
kad ne spoznah ništa osim tuge,
ne dam zori dušu da mi budi.
Ne dam suncu lice da mi greje,
neću danak srce da mi blaži;
ni istini da se gordo smeje,
zauvek ću živeti u laži.
Kad utihnu stari tamburaši,
i kad telo pod humkom se svije;
nazdravite tada praznoj čaši,
kad je nemam bolje da me nije.
autor
Jovica N. Đorđević
