Категорија: Uncategorized

STANJE ZA PLAKANJE

Stanje – za plakanje!
Kroz tamu se dim provlači, ulazi u čista pluća.
Vrata širom otvorena. Domaćinska svaka kuća.
Svakog gosta vala dosta, do tri noći i tri dana.
-Glas promukli začuo se, sad sa sviju četir’ strana.
Cveće mi se osušilo… I ne cveta, ne miriše.
U grudima srce jadno, niti kuca, niti diše.
Mrak pokrio sve prozore, zavladala gusta tama.
Umuknuli svi glasovi, buka, gužva i galama.
Na ulici mrtve ptice, skakuću u plitkoj bari.
Ljudi svi se čudom čude, tako li sad stoje stvari?
Olinjala stara mačka  što se tromo sada vuče,
iz dvorišta pobegla je, napalo je neko kuče.
Mačor drema u zapećku, a miševi kolo vode.
Dimnjak garav, pocrneo, otišle su davno rode.
Vetar skida suvo lišće, na drveću golo granje.
U vatri sad zmija pišti… To je stanje za plakanje!
Kroz kaljuge i kamenje, mrtve duše svetom hode,
opasane mačevima, traže put svoj do slobode.
Grobovi su zapusteli, ne čuju se narikače.
Zavladao  muk, tišina… Više niko i ne plače.
Vesna Stojković

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ
Када се над мојом главом тамно небо спусти
И мисли ми неке тешке падају на памет.
Пред очима титра сенка, црни облак густи.
Ниоткуда не стиже ми ни помоћ , ни савет.
Покушавам да пронађем излаз и решење.
Кренем напред, спотакнем се… Трновита стаза.
Преко мојих леђа пада дрвље и камење.
Путева преда мном много. Нигде путоказа.
Сад гледам у црно небо, тражим светлу тачку,
да расветли мисли црне и пут ми покаже.
А ветар ме пољем витла к`о неку играчку.
Ја узалуд опирем се – ништа не помаже!
Као зрно песка ја сам у некој пустињи,
лелујам се тамо – вамо, губим равнотежу.
Чујем гласове у тами, као плач детињи…
Вражје слуге намаме ме, па ме у чвор вежу.
И узалуд руке ширим, пут неба ја стремим.
К`о сунцокрет окрећем се према јарком сунцу.
Из свег гласа тада вриснем, па нагло занемим.
Час понирем, падам, онда идем ка врхунцу.
И живот ми тако прође у вечитом грчу,
борим се на правди Бога за част и поштење.
И ногама босим газим по трњу и срчу.
Међ` људима изгубљено тражим поверење.
Bесна Стојковић

СТО ЗА ЈЕДНОГА

СТО ЗА ЈЕДНОГА

Док Сунце сија и небом хода,
упамти сине српскога рода,
кад нам је дошла ђавоља хорда,
и брат кад брата изда` и прода`.

Србију, тад Њемци дробе и ломе,
желећи да је крвнички згроме,
да нас униште и сасвим сатру,
сипаху свуда огањ и ватру.

Па нек се памти и нек се знаде,
да банда швапска, тад проглас даде:
„Сто, ће убити српских смртника,
за једног њиховог мртвог војника“.

Да се што жешће нама освети,
још нам додатно тад запријети:
„Педесет Срба мријет` ће на муци,
за једну рану на швапској руци“.

То нигдје, синко, важило није,
сем на тлу наше свете Србије,
и никад сличне не бјеше приче,
да се за једног, стотину смиче.

Катил нам поби` дјецу и жене,
и крв се њима заледи у вене,
двадесет и три стотине, тада,
невиних ђака и људи страда!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Крагујевац, Шумарице 2022 љета Господњег

Beskućnik

-Beskućnik-

Tumaram kroz mrak ulicama pustim,
dok vetar cvili iznad moje glave.
I htedoh nešto tiho da izustim…
Da oteram ružne misli što se jave.

Nešto me tada natera da skrenem
tu pored reke, ispod samog mosta.
Da l’ da se vratim, il’ napred da krenem?
-sa dilemom tom, zaleđena ostah.

U tami tada k’o da nešto šušnu,
prilika neka kroz mrak se prikrada.
Otvorih oči, pažljivo oslušnuh…
Preda mnom čovek pokaza se tada.

Videh u mraku ispruženu ruku
i lice njegovo što vetru prkosi.
Naviknut na bol, na patnju i muku,
život je njega nater’o da prosi!

U trenu osetih ja teskobu neku.
Sklupčano telo od straha poskoči.
I pružih ruku tom jadnom čoveku…
Videh mu suzom orošene oči.

Nekada je kažu, on gospodin bio,
nosio je šešir i skupo odelo.
Pored reke svoju mladost provodio.
Iš’o je kroz život ponosno i smelo.

Nekada je bio čovek prvog reda.
Svršio je kažu, on visoke škole.
Sada u svoje prazne šake gleda.
A hteo je samo da ga ljudi vole.

Pred očima mi osta ta uboga slika,
čoveka koji kraj vatre se greje.
Latih se brzo svoga novčanika…
Novac mu pružam,on se gorko smeje.

I tihim glasom tad reče mi :,, Dosta!
Ja nisam ovde došao da prosim.
Samo još malo ponosa mi osta…
A krst sam već svoj navik’o da nosim! ”

,, Imao sam- kaže, kuću sa bazenom,
vikendicu, auto, jednu jahtu pride.
I bio u braku sa prelepom ženom.
Želeo sam da me ljudi srećnog vide.

Taj život iz bajke živeo sam kratko.
Nestala je sreća poput lanjskog snega.
Možda sad ne bih postupio tako,
da sam znao šta će biti posle svega.

Davao sam svima i šakom i kapom,
hteo sam da delim sve ono što imam.
od srca sam rado pomagao svakom…
Navik’o da dajem, al’ ne i da primam.

Usred ciče zime, sad osećam žmarce,
kako mi kroz kičmu prolaze i stežu.
Od ljudi sam samo primao udarce,
za njih me ružne uspomene vežu!

Zato se skrivam, ovde ispod mosta,
grejem se vatrom od suvoga granja.
Nevolja videh u životu dosta…
Bežim od ljudi, od neljudi se sklanjam!

Vesna Stojković, Leskovac

NEKA KUCA ČARAPANSKO SRCE-SNEŽANA POPOVIĆ

Neka kuca Čarapansko srce

U jednom lepom, carskom gradu
okupismo družinu malu ali sjajnu.
Jedni drugima darivasmo osmeh i nadu.
Ljubav na naš prvi dodir slobode,
ne beše ni beznačajna ni slučajna.

Čistim i toplim srcem svih mama vođena,
za ta mala Čarapanska srca,
beše ova grupa otelotvorena.
Želesmo svi druženje bez granica,
sva ta deca i mladi, postaše moja druga porodica.

Kroz veselu igru, bez imalo razlike,
iz pekarske radionice svoj prvi slatkiš “izbaciše”.
“Čarapansko srce” ga dobri pekari nazvaše.
I likovno stvaralaštvo išlo im bez muke,
bi to početak za te male, vredne ruke.

Da svoje strahove od lekara pobede,
tu pomogoše vesele doktorske radionice.
Mame i tate svoju decu rado kod nas dovode,
radost druženja im uvek ozari lice.
Jedni druge nikad ne žele da povrede.

Skrivene talente oni poseduju.
U želji da veliki glumci postanu,
zajedno Božićnu predstavu spremaju.
Za svu decu posebnu, znanu i neznanu,
da zauvek ta divna božija bića ostanu

Snežana Popović

Ugašeno ognjište

 

Ugašeno ognjište – Vesna Stojković
Zanoćila vetrušina u granama stare trešnje.
Pod strejom se paučina razmahala luđe, bešnje.
Zagraktala dva gavrana, loše vesti kome nose?
Usred lepog, belog dana, kome li će da prkose?
Strašilo u polju stoji da preplaši divlje svinje.
Lubenice netaknute, skapavaju čak i dinje.
Kukuruzi neobrani, zrelo klasje još se žuti.
Brazde puste, neorane… Prašnjavi ostaju puti.
Na granama voće zrelo, nema ko da ga ubere.
Selo malo opustelo, ostalo bez nade, vere.
Mladost naša otišla je, daleko od svoje kuće.
Sada trbuhom za kruhom, stalno luta kroz bespuće.
Roditelji ostareli, žuljevite , slabe ruke.
Već su davno iskopneli, pod starost ih grizu muke.
Kroz prozore pogleđuju, ali tužan pogled osta.
Jer uzalud očekuju, milog im i dragog gosta.
Sa odžaka dim se vije, dok ognjište već se gasi.
Iz oluka kiša lije… Kućo moja, propala si…
Stari džukac juri vrapce, mesto trave korov niče.
Slika svima dobro znana, ko iz neke stare priče.

Sklonište od tuge

Sklonište od tuge

U brazdama pustih, neoranih njiva,
gde iz suve zemlje, samo korov niče.
Rađaju se jutra, sumorna i siva,
dok tišina nema u bezglasju viče.
Opustelo selo, nema dečje graje,
više se ne čuju, ni glasovi ljudi.
A tišina ova, već predugo traje…
Teška tuga sad mi izbija iz grudi.
Sanjam staru kuću, u prošlost se vratim.
Tad osetim  radost i čudesnu snagu.
Onda se probudim, u trenutku shvatim,
da kopam po bledom, iz sećanja tragu
uspomena, što su kao večnost duge.
-U njima sad  tražim sklonište od tuge.
Vesna Stojković

Zla vremena

Zla vremena
U srcu mi bol čemerni, smeh je zamro na usnama.
A pogled mi led ledeni, u očima nema plama.
Danima već vlada tmina,sunce se u oblak skrilo
Samo pustoš i tišina. Ništa nije k’o što j’ bilo.
Sad osećam neku jezu.Niz kičmu mi idu žmarci…
Da dokažem hipotezu, pomažu mi samo starci.
Skupili se svi mudraci, u glavama misli teške.
Ali, svuda loši znaci… Krenuli na Mesec peške.
U bezumlju sad se gube, jedni druge psuju, pljuju…
A o svemu samo trube, nove teme iscrpljuju.
Pretresaju sve probleme, ali džaba… Svuda kriza.
Možda im pokaže vreme. Za pak’o im ne treba viza.
Pobesneli sasvim ljudi…Udario je  trn na glog.
Sada svako svakom sudi. Ne treba im za to razlog!
Teška muka u čoveku, odvela ga  u beznađe.
Krvave mu suze teku, al’ on  ćuti o tom’ rađe.
Mrtvi dižu se iz groba, živi sad  u  njima  leže.
Došlo neko  čudno doba, nema više ravnoteže.
Mač krvavi u kamenu, zaboden je do balčaka.
Pišti zmija u plamenu.  Zla vremena, naopaka!

Ima dana – Vesna Stojković

Poslanica prijatelju-Vojislav Ilić
– glosa-
,, Ima dana i časova kad te ništa ne veseli.
Kada srce i ne žali, i ne ljubi i ne želi.
Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi
Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.
A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.
I ti ne znaš u tom času,ni otkud je,ni šta znači?! ”
1.
IMA DANA

Ima dana kad ti ništa, u životu baš ne ide.
Prijatelji i rodbina, kao da se tebe stide.
U dušu se tvoju slutnja, neka teška tad useli.
-Ima dana i časova, kad te ništa ne veseli.

Ima dana kada s bolom, zoru čekaš da osvane.
U teškome uzdisaju, tražiš lek za svoje rane.
Lelujaš se neprestano, k’o na vetru list uveli.
-Kada srce i ne žali i ne ljubi i ne želi…

Ima dana kad te stisne, k’o klještima neka muka.
I treba ti tada samo, prijateljska, nežna ruka.
Hladan vetar ošine te, iznenada ti zastudi.
-Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi.

Ima dana u životu, kad nizbrdo sve ti krene.
Pred očima k’o utvare, plešu stare uspomene.
Kad poželiš da pobegneš od stvarnosti i od ljudi.
-Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.

K’o gavrani senke lete, crne misli su u glavi.
Pokušavaš da pronađeš, u trenutku izlaz pravi.
Bol te seče posred srca, tako muči te i tlači.
-A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.

Ima dana kad ostaneš bez poleta i bez nade.
Neki nemir obuzme te, a srcu se bol prikrade…
Vetar duva sa svih strana,osećaš da sve je jači.
-I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.
Vesna Stojković

Zagrli me

Zagrli me, reče mi drvo

Ja ne čuh, imuna na vapaje

Strujah životom, uostalom, ko zbog šapata drveta staje,

i s vremenom

Izda me snaga, zastah da odmorim

Htedoh da kažem, dug ovaj put, i vidim ne mogu više da govorim

Sve se utišalo, i srce mi stalo

Strah me je pašću pa pustih korijen

I postah i ja kao prvo, drvo.

Da li sam ikad bila čovjek,

Zagrli me.