Категорија: Sandra Miladinović

ИГРА ВЕТРА

Волим да ми очешеш раме док ходам улицама страха,
ти ме заведеш за један трен,
у заборав пада прашина од стакла….
Чак и које зрно сред срца забоде ли се,
несвесно игноришем осећај бола тај….
Волим да ми очешеш раме и подсетиш да није крај!

Волим да ми косу вратиш на чело, очи и замаглиш видик на трен,
ти ме подсетиш какве су моћи духа,
слободу пробудиш да крила рашири….
Чак и ако ми тог трена не прија загрљај њен,
одједном сам у експлозији сванућа….
Волим да ми косу вратиш на чело, очи и да сазнам да даљине нису беспућа!

Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи,
ти ме поведеш као лист у игру,
док ме полако спушташ на тло попут пируете….
Чак и ако ми се сећања у инат свете,
као да осетим свежину и мирис шума….
Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи…
јер остајем данима разиграна живота струна…

(c) Миладиновић Сандра

ГРАД ЉУБАВИ

Кроз град љубави сам прошла
попут вихора,
а, крила су ми ипак никла…
И на тргу док ме је Сунце грејало,
ја сам се не знајући стопила са његовим срцем…
У граду љубави сам била тек пролазник,
а, душа ми је ипак у њему остала…
И када сам у реку снено гледала једног дана,
остала сам заувек као сена на његовим улицама…
У граду љубави сам била загрљена,
сваки пут када крочим ногом у нови дан…
Свуда је ницао живот и жагор….
гласови у мени непоновљени……
У граду љубави сам се поново родила,проходала и
проговорила – научила да летим,
па када се сетим свих оних степеница и фонтана,
Калемегдана на ушћу река, очију драгих пријатеља,
ја осећам празнину јер није некада исто што и сада….
За срећу нема бољег раја од Београда…
Мој Београде на ушћу реке две
ВОЛИМ ТЕ!

© Миладиновић Сандра

СВИТА

Не годи мени свита около,
краљ нисам да морам да је трпим…
Вештачки осмеси да ме прате
и погледи упрти у мене тупи…
Не, не годи мени свита около,
свила, кадифа и лажна љубав…
Знамења без душе која охоло,
у тузи нестају као да си губав!
Не годи мени свита около,
лажни сјај гуши ова пространства,
што у пољупцима када пљуште около,
кишама мије доброту назад…
А, никада, никада није отишла она,
из овог топлог шареног дола,
скрила се у гранама топола около и
међ’ маслачке нага до бола….

(C) Миладиновић Сандра

ТВОЈ ПОГЛЕД

О, како воли твој поглед док ти се зенице шире,
а, тек твој топао загрљај што прија, када туга и срећа се мире…
О, како љубе твоје речи, нежно и пожудно у исти час,
време као да стаје без захтева, лењо се протеже само због нас…
Воли ме, каже сваки мој покрет, сва моја чула ко’ једно горе…
На авенији заљубљених где сени шетају, слушају наша срца шта зборе!
Хоћемо ли у вечност ући, вихори су пред нама јаки?!
Хоћемо ли водом ходати и небом летети?….
Да ли ће наши свати бити птице
и оне јеле са литице што сам грлила док те чекам?!
О, како воли твој поглед док си предамном и док те гледам!

(c) Миладиновић Сандра

У ПОЉУ ЖИТА

Знам остаћу сама у пољу жита
између липа и топола,
између врба и багремова
и тихог жубора реке….
Знам сита ћу бити наде, љубави и смеха,
а, мед ће ми венама тећи…
Измећу ових брда сва устрептала,
једна ће срна црноока хрлити у вечност и
грлиће је небо, а неће никоме рећи….

© Миладиновић Сандра

ВЕРНА НЕБУ

Ружо моја бела што венеш лагано,
за кога си наду потрошила славно,
коме ли си хтела да опијеш чула,
пупољке делила без стрепње и бола….!?

Измеђ дрвореда ту крај липе старе,
невино си пружала без речи чистоту,
белину је сунце обасјало давно,
лепотом на длану баш свачијем оку!

Али, не уме свако да воли и љуби,
за многе си само лаж под маском сјаја,
трн што боде и оставља само капи крви,
не сме свако лепоти да диви се први!

Ружо моја бела што венеш лагано,
као талас хрлиш ка обали тајно,
латице ко’ дева руке пружаш жељно,
сада поклањаш поглед само небу верно!

И знај само оно искрено те љуби,
из бескраја позвана си по зрацима светлим,
да ко’ звезда сијаш и када си престала,
и поново миришеш када тло осетиш!

© Миладиновић Сандра

ИМЕНА МИ ТВОГА….

Обаспи ме нежношћу и бисерима,
загрли ме и одведи у звездано коло,
на овој пољани тихог бескраја,
сваки тренутак мирише вољом….

Твој шапат осећам на својој кожи,
а, додир титра ми у грудима,
без речи погледом ми реци,
да чежњом виориш са ветровима….

У стрепњи шта ли ће небо рећи…
док отвара своја моћна бедра,
остајем будна сву ноћ на коси,
што походе виле када ноћ је ведра…

Као да играмо по жеравици,
румена лица – руке још топлије,
и надамо се оној жар птици
што пева само за ноћобдије….

Капљице зноја на мом су челу,
али, моћне су друге сатенске звезде,
као да гром се међ’ коло сруши….
Именом твојим буде ме брезе…

© Mиладиновић Сандра

МОЛИТВА

Туговање остављам за сутра,
данас срећи отварам меане,
севдах мојом душом господари,
румен боји небо чим осване….

Моје срце куца као лудо,
као клепет птице усред ноћи,
сутра ћу се опет ја зарећи,
да пољаном ветрови ће проћи…

Мирисаће тамјан на узглављу,
спокојно ћу отворити очи,
од пупољка процветаће ружа…
Збогом туго и данас ћеш проћи….

Пред починак склопљене су руке,
с’ небом када проговорим тихо,
молитвом ћу отерети сумње….
Збогом туго…. да не чује нико….

© Миладиновић Сандра

РЕЧ ПЕСНИКА

Отворим ли прозоре од душе,
видеће се колико сам слаба,
и река ће суза тад потећи,
од свих мука големих и јада….

Отворим ли врата своје душе,
полетеће песма као вихор,
престићи ће реку набујалу,
ко’ сребром да везе Месец питом…

И притом док крила лелујају,
стакло прсне и кап крви кане,
са истока ломиће се небо,
таме биће док Сунце не гране….

Пролеће ће увек опијати,
сетне душе мамиће весници,
отопиће највеће глечере,
топле речи – вечити песници…..

(c) Миладиновић Сандра

ЗБИРКА СЕЋАЊА

Нити се сећања могу брисати,
нити требају….
И осмех и радост, и туга и суза
недостају….
Док се кроз гране назире хоризонт жеља,
сећања постају као речи најбољег пријатеља!

Нити се сећања треба бранити,
нити бојати….
Као шкриња највећег блага могу
засијати….
Док кроз пустиње вапимо за мирисном оазом,
сећања постају путокази непознатом стазом!

Нити се сећања требају мрвити,
нити газити….
Као звезде у нама она ипак опстају и
постоје….
Путују мрачним ходницима и не могу се скрасити,
после невремена боје видике у дугине боје!

© Миладиновић Сандра