РАСТАНАК…УЗ КАФУ….
Врело је и не иде уз топлу кафу, а пила ми се,
застала у грлу као камен, неда да дишем,
не смем да те погледам, а видим само твоју силуету,
лек за све су моје сузе, али за инат неће да потеку….
Гушим се, осећам да ни теби није лако,
ни гутљај ниси попио и ћутиш, па се на силу смејеш тек онако,
збијаш шалу на рачун наш, а знам да глумиш…
Гледам у сто, као пчела ти ћеш да одзујиш….
Одлазиш и шоља остаје на столу пуна…
Одлазиш, а као да те вуку назад невидљиве нити!
Загрлила бих те најјаче, али не смем због бола!
Излетеће као јецај и најјача стрела, зато стрепим!
Пући ће срце на два дела….
Одлазиш, остаје шоља кафе и твој мирис,
деца смо, осећам још увек као некада,
ти си витез, а ја принцеза из шљивака…
Одлазиш, али доћи ћеш…..
Знам судбина је таква…..
Таква је кафа на брзака, увек опече….
© Миладиновић Сандра