Категорија: Sandra Miladinović

ДВА ХРАБРА БРАТА

Био је сунчан дан и подне
казаљке су се склaпaле,
по договору ја и Коле
кренули смо пут обале…

Два другара, а два брата
сањари по навици,
понели смо и два штапа
и мамке у котарици…

Удице смо забацили,
у онај скривени тишак,
и без даха чекали мирно,
бар комад, а ни два нису вишак…

Сати су пролазили неосетно,
већ се и сутон прикрао,
а ни трага од нашег улова,
мора да се у крчми напио…

Таман се спремили огладнели
да пођемо назад путељком,
кад у близини одјекну пуцањ
и мене учини плашљивим зеком…

Смеје се Коле,
а ја лежим онако потрбушке,
гледа ме шаров и врти репом,
прашњавих шапа и њушке…

“Е, мој бато шта ти се збило,
ловци су далеко,
ти ниси лисац нити медвед,
ех да те види сада неко!”

“Камен је био, а не страх,
старији сам па слушај,
ти си мој Коле сувише млад…
стрпљење ми не кушај!”

Уто се опет зачу пуцањ,
а обадве наде жарке,
побегоше кроз шипражје
без шарова и котарке…

© Миладиновић Сандра

НАЈЛЕПШИ ЂЕРДАНИ

Најрадије остављам сећања
у сенама прошлости,
нека се одмарају и склапају мозаике,
и волим до саме сржи, да боли,
опасно су ми блиске чари романтике….

У вечности све има свој почетак и свој крај,
лебде тонови као лептири кроз ноћ
према светиљци…
У слепом бунилу најчешће нађем
ожиљак тај, док јутро чекам
као вешти акробата на жици….

Ко сам и шта сам, понекада ни
сама не умем рећи….Пусти
да звезду чувам мало на свом длану,
нека ме опече бар једном у таквој стисци,
све моје мисли нека у ритму плану….

Себично кријем ово сидро сјајно,
чији дар некада таласи помуте,
са лађе зароним дубоко у непознато,
па га загрлим да стишам тешке муке…
Охрабрим себе далеко од тихе луке…

Најрадије остављам љубав у тишини,
у њој она се множи и силно јача,
цвркуће као булбули на грани,
ниже се као најлепши ђердани…
и вине се кроз прозор
с’ првим мирисом пролећа….

© Mиладиновић Сандра

САЊАР САМ….

Сањар сам и никада недам боји мира
увек тражим неке новије нијансе,
јер боја се неба никада не спира
и увек оставља за промене шансе…

Сањар сам и мислим да многи то јесу,
али неки брзо усахну на путу,
други се на труле ослањају гране,
аветима ненадано ти пружају руку….

Сањар сам и слутње мене често ломе,
измаглице тешке путеве ми скрију,
и баш као друге ожиљци заболе,
и милион суза очи ми излију…

Овога сањара срце не завара,
ја га често издам путоказом “смерним”,
а, он ми остаје као мераклија,
са сламком у руци увек јунак верни…

Далеко сам овом “тајном” догурала,
до зида сам себе прекорима дала,
ја таквог сањара да бих сачувала,
пред овим дететом клекла сам и пала….

А, дете ко дете, душа анђеоска,
невино и чисто руке шири своје,
знам да после свега ништа није исто,
али, бити сањар од свега најбоље….

©Миладиновић Сандра

ХРАБРИ ПАЛАЦ

Плашим се и имам право на то,
јер лав има огромне канџе
ајкула оштре језиве зубе
увек се по неко у мраку нађе…

Знам да живе баш далеко,
али ту је лија са дугим репом,
као да ми уво њиме додирне,
баш увек када је угашено светло…

Серија таласа плиме страха,
уши велике, очи још веће,
ја чујем напољу тихи јецај,
то шаров пред спавање цвили на звезде.?

Хучи као ветар што се скрива
сова на ораху нашем старом,
али страх је ватра што вечно тиња
и ми се одавно већ добро знамо…

Дању сам витез на белом ату,
али ноћне авети чекају трен,
како ћу Дуњи у очи да погледам,
и признам да сам страшљивац њен…?

Јутрос видим нечија стопала
вире спокојно док ја мирно спавам,
чувају ли стражу за мене покорна
или крију истину која је стара…?

Палац се комеша и шепури
као да на мене ни мало не личи…
Срамота стварно да оволики деран
не буде херој у стварној причи!!!!!

© Миладиновић Сандра

СТАРИЈА ЗА КОЈИ ДАН

Недостајеш ми моја звездо,
а, сањам те од када за себе знам,
о, како ме држи свако место,
јер врпољи се један па други табан…

Ја волим изазове и даљине,
али верна сам ти до бескраја,
било је сусрета да ме жеља мине
али тај трен је био и почетак краја…

Нису то биле очи моје душе,
кораци странца су као струне што јече,
без такта музика има осмех једак,
где год сам чекам те, вечности си вредан….

Има тих дана када ме чежња сломи,
нади умало бих да затворим врата,
учини ми се тада да на броду јездиш
и видим казаљке склопише се сата….

Па ћутим и осећам да чујеш ме
јер кажу да чују се они који се воле,
и знам да имаш снажна дивна крила
и кључеве неба за наше снове….

Мој избор си ти развигорцу,
јер пролећу одолети не могу ја,
додири твоји су боје ведрог неба
а, пољупци укус тек обраног меда….

Понекада помислим да је боље
да тако и остане,
плашим се да јава не сруши овај сан,
а, опет ме походе такве врелине,
које заборављају на бол, моћ варке
и могући дан…..

.Дође и трен када дозивам те лудо,
лутам усамљена у маси света,
ова испосничка љубав ме храни,
чиста је као дах тек рођеног детета…

Сунце ми тада обасја зенице,
можда сам сена за друге, али себи спас,
није то лако када моћне изазове,
не смеш да изустиш пред свима наглас….

И нико ме неће добити никада ,
никоме нећу бити круна руже,
само нама рађаће пурпурно небо,
звездане стазе када се пруже….

Старија за који дан,
а, године се као бисери нижу,
и нада је старија и озбиљнија,
знам да живот нема своју репризу…

Па ипак оном реком што тече,
дражи су ми сви моји снови,
све оне тополе што самном ћуте,
ја волим, а љубав не љуби скуте…..

© Миладиновић Сандра

“ЗАТОЧЕНА”

Сувише дуго “заточена”
у предграђу, светлост
чека невино раширених руку…
Чека на оном мосту,
на улици и испод ораха,
кришом се провлачи кроз
руке, косу, између двоје
што се љубе на клупи…
Сувише дуго ћути,
а, мучи је то и боли,
јер тако би да се проспе
с’ краја на крај свемира,
онако весела и немирна,
у разним бојама саткана….
Доста јој је безнађа и вапаја
неприхватања, окретања леђа,
све је то тако вређа…
Како је лако одбацују и
гурају је са литице….!?
Али, она је птица
па рашири крила…
А, њима, њима ће горка
истина бити туга
што су најбољег друга
сахранили жива….

© Миладиновић Сандра

ТО МОРАМ БИТИ ЈА!

Koја је то снага,
одакле та сила,
да сам у сред зиме
пролеће уснила…?!
Није то пролеће
садашњега лица,
то су они дани
распеваних птица….
Безазленост мирише,
а, даљине вуку,
виоре са прозора
на хиљаде руку…
Слобода махнито
лети до свих врата,
река стрмоглаво жури
без ината….
Сунце греје као
душа најсложног дома…
На ливади жедни,
срећни ОН и ОНА…
Омамљена силно,
заборавих тако,
да сам само биће
што жељама стреми,
заспала бих вечно,
да се лично питам,
али трен и час
замерише мени…
Не могу кројити
небо, дане, ноћи,
са ружом цветати
мостовима проћи,
вековима крила украсти
ни трена…
са ветровима бити
ја без одобрења…
Јер тамо далеко бити
моје сена,
усахнуће сама
тиха понижена….
Без трагова стопа
урезаних јако,
до мога камена,
неће стићи свако…

ТО МОРАМ БИТИ ЈА!

© Миладиновић Сандра

ПУСТИ МЕ ДА ВОЛИМ

За осмех и зрно доброте
скинућу милијарду звезда са неба
прећи ћу преко свих мостова неопажена,
склопићу руке да молим за тужне ако треба …..
Пред крвником ћутаћу као нема,
и звездани прах просућу му у очи,
да зна да једна жена није без “мача” и моћи….
Кажеш смејем се…!?
Ех, ти без наде, не верујеш у осмех из душе,
за крила светлости ухватићу се и донети
радост међ’ меланхоличне,
у тами наћи ћу тишину,
за све рођене и мучне
у своје дане пролећне…..
Не, ништа не радим ја из сажаљења,
све што чиним је из чистог убеђења
јер ја волим да волим,
онако лављим срцем…
Живим када праштам,
венем да цветам,
и јашта…
неверницима знам ништа доказати
не могу..
јер њихов дан је бљештави сјај,
а, ноћи немирне савести у своду…
И ја певам или плачем када отворим очи,
али емоцијама стати на крај нећу,
јер лажни окрет зна да заплени
кораке и прегршт речи љубави,
а, то је горе него да су ме убили….

Пре ми одузми живот
јер лица да мењам нећу…
Узми ми ваздух што дишем
и воду,
ја не пратим никакву моду
и нисам у тренду…
а, није у реду да ме гониш
тим путем који не осећам,
јер ја предосећам,
лавину страсти према
небесима….
Играју ми дамари од исконске лепоте,
радујем се признатим гресима,
и кроз игру корачам сокаком
слободе…..

Пусти ме да у овом дивном беласању таласа
дочекам свој дан и најтише што могу
одем….

© Миладиновић Сандра

ИГРА БЕЗ ПРАВИЛА

Да могу да бирам сузу бих што тече низ румени образ,
лудо неспретни сањиви пораз
и онај наивни осмех бесан,
а, ходник за обоје сувише тесан.

Не, није то сан био,
збиља је била сувише јасна,
ти си имао очи лептира,
шармер који плени речима,
душа је летела па и друге лeчила…

Бистрином пролећног неба,
били смо оазе и путокази,
знакови крај пута другима
с, незнањем питка река људима,
док журе по магловитој стази…

Одушевљени смо били јутрима
трчали за тајнама ветрова,
чудили се жустрим расправама,
разговарали немуштим језиком сатима,
ех, та времена, када би се вратила!!!

Сада када помислим,
ниси ни свратио до оне липе
где су урезана два наша срца,
а, птице певају баш о нама,
сваког пролећа од раног јутра…

Ако и јеси, нисмо се срели,
јер била сам другог пролећа ја,
знам да си шармер што плени осмехом,
а, твоја верна грлица та,
срећна је јер коначно зна,
да је добила у игри без правила…

© Миладиновић Сандра

СТАРИ ПОБЕДНИК

Када ми тепају ветрови,
ја сам сигурна да то си ти,
отварам се као шкољка са дна,
да бих те очима завела….

И наивно ти руке пружам,
да те унапред разоружам,
а, док ми гутљај низ грло клизи,
знам да си прошлост у експертизи…

Ове вечери све је опако
а, није освета и није трик,
већ само оглед мога трагања,
јер живот нема ничији лик…

Намамићу те у искушење,
као коцку леда сред врелине,
привићу се као никада
огњу што гори усред плиме…

Оног тренутка када омамљен,
у очима мојим видиш свој лик,
нестаћу као сена под сунцем,
јер време је стари победник….

© Миладиновић Сандра