Категорија: Sandra Miladinović

СЛУГА ПРОЛЕЋА

Пој птица,
то је сам Рај,
месечина
обасјава крај…
Жагор као полен живота…
Кошава је и није грехота
смејати се гласно…
Док ноћ жури у дан,
не треба ми сан,
јер хоћу да играм
као трепераво лишће
да се као сврдло
окрећем у ритму
разигране улице….и
процветалих грана…и,
да бдим до сањивог јутра,
а онда наставим даље
макар сама…
низ сокаке и поља
кроз градове и села севера у југа…
Бићу срећна, а и боља,
пролећу ћу бити слуга…

(с) Миладиновић Сандра

МЛАД МЕСЕЦ

И млад се месец
овом улицом,
у очи таме загледао,
косе јој црне срмом мрсио,
љубио нежне груди лагано…
Спустио се до изворишта,
па јата птица пробудио,
потом је посред вољеног лица,
пупољак пролећа зарудео…
И занео се као свако вољен,
што воли својом душом свом,
заборавио да свиће јутро,
долази растанак са вољеном…
И први освит ружичасти,
када роса кану јој посред браде,
зашкрипа капија и корак нем
с’мирисом лаванде се искраде…
Тек тако нестадоше за оном косом,
он у кочијама јури за њом,
дуге јој ноге голе и босе,
хитају право дому свом…

(с) Миладиновић Сандра

САМО НА ТРЕН

Oтпој ми песму што чуо није
још нико на овом белом свету,
нахрани моје илузије,
погоди стрелом сањиву мету….

Пробуди ме рајским стихом,
не, није важно, што је лаж,
као стари просјак што уздише,
шапће ми душе ожиљак….

Занеси ме ко палму југо,
заварај паучином траг,
и буди варалица знана,
чија стопала познају мој саг….

Са тобом у земљи чуда поново,
још једном за живота барем,
летећу као птица заносна,
за фатаморганом над твојим морем…
САМО НА ТРЕН….
© Миладиновић Сандра

КАО НЕКАДА

Ћутим јер мислим неће знати,
какве ме боли сада муче,
али све муке узалуд су,
срце јој убрзано туче…

Кријем јер мислим неће чути
како ми сузе на јастук лију,
-Како си дете, целу ноћ сањам
неког опасног пустахију?!-

Смејем се јер мислим завараћу,
ту брижну душу навек младу,
руку ми стегне изнанада
гледа ме са осмехом у трагу…

Певам и мислим повероваће,
веселом гласу што се ори,
-Погледај руже испред куће,
иза леђа ми проговори!-

Ех моја мати, што навек чекаш
у сенци старог јоргована,
бодриш када падам док тајно плачеш,
недаш да престанем да се надам…

Има ли те у облацима,
ил сунцу што шара мојим лицем,
жубору реке ил крошњи липа,
међ пролазницима ове улице…?!

Има ли те у овој песми,
стиховима који ме лече?
Има ли те у овом граду,
руменилу што зна да шара вече…?

Има ли те мађу зваздама,
јутру што уздахом ме буди?
Жива ми буди најмилија,
нежно ме привиј уз своје груди….
Као некада ….

(с) Миладиновић Сандра

ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ

Како би тија река
брег ронила
да није створила
корито под месечином,
обале под заветрином
сунчевог трептаја?
Како би магле
загонетку задале
да се нису надале
ведру хладне изворске воде
у шаци наде!?
Како би срце дрхтало
да није сажело уздах
до уздаха, мелем од трња…
Камен претворило у прасак,
а пустињу у оазу?
И како би душа навек волела
да није сагорела,
и поново полетела из пепела,
да би слетела измеђ’ сна и јаве!
Како?!
(С) Миладиновић Сандра

СУНЧЕВА БАРКА

Осећам како лишће расте,
сок живота липе се буди,
са југа долећу у гнезда ласте,
надолазе реке, уздишу груди…

Сјатила се сунчева барка,
плови улицом и стазама,
тамо где владаше снежна бајка,
топлина сија променадама.

Као она шољица чаја,
што чека своју коцку шећера,
прозори сањају да им се преда,
слика пејзажа, тиха вечерња…

И лептир из лутке излетеће,
ушушкан шупљином старога стабла,
на валове ливаде тихо слетеће,
неће да пати док му се нада…
(с) Миладиновић Сандра

ВОЉЕНЕ ОЧИ

Ова равница
ветровита је и болна,
јер јужно су очи моје
и срце без спокоја….

Бог даде мајци
да грли чедо
што живот му даде
и наду заредом…

Путеви ови вијугави,
што се у магли зову огњиштем,
радују, али и прже варницама,
што лете као зрна
над правим бојиштем…

Једно те погоди у око,
друго у руку, треће сред срца
за навек те рани,
а тражиш само
ту мирну луку
да душу ти смири
и каже….
СТАНИ!

Вољене очи
боје кестена
заувек сам ваша!
(с) Миладиновић Сандра

ПОСВЕЋЕНО МОЈОЈ ВОЉЕНОЈ ДУШИ,
СИНУ ДУШАНУ

СУТРА….

Светла града сијају,
поноћ је нема…
Песму моје душе
руше предрасуде…
дивљакуше,
доконе до бесвести…
Где си несвести?!
Штикле и
прамичак месеца у оку
заједно цупкају
под кишом која
почиње да роси…
И она пркоси?
Безазлено купање савести
у таласима ноћи,
и израњање осмеха
у плими јутра…
ОПЕТ ОНО НОВО СУТРА!
(с) Миладиновић Сандра

ЖАБЉИ ХОР

Жалила се жаба,
да је вреба рода,
зато вели хоће,
свој локвањ да прода,,,
Жели да се сели,
свој мир да пронађе
али авај свађе
све док сок сунце зађе…
Хору ће фалити,
тако добар глас,
замене јој нема,
веле сви углас…!!!
Такав сопран не познаје,
цела царска бара…
а, она би да путује…
не вреди јој слава?!
Пасош ће јој одузети,
вели старешина…
Због страха да бежи,
препала се жива?!
Лош пример да буде,
целом жабљем роду,
за слободу мора
надмудрити роду!
Надури се жаба,
окрете им леђа,
ни гласа да пусти,
а то много вређа…
Данима не учествује
ни у једној проби,
само гледа у небо,
и нада се роди…
Дан за даном иде,
јутро до заласка,
дошао је и ЧАС,
родиног доласка…
Клепет крила зачу се,
ноге су јој дуге,
све жабе се сакрише,
ко од краља слуге….
Само наша жаба,
и даље се дури,
леђа је окренула,
и у небо зури…
Када је испред себе,
угледала роду,
сопран је тад пустила,
далеко низ воду….
Од чуда се рода,
на ноге пропела,
а соко се надви,
ватра из пепела…
Он однесе роду,
према хоризонту,
нове шансе ето,
жаби у животу!
Ето новог чуда,
главе промолише
цео жабљи хор
тад напусти скровиште…
А, наша је жаба,
мудрија за сен,
одмах сопран пустила,
да прослави трен…
Сада баром ори се
опет цео хор
добила је пасош назад
ал јој локвањ није празан…

(с) Миладиновић Сандра