Категорија: Sandra Miladinović

ИСКРЕНО…..

Заборави ме
хајде, не буди луд,
због жене да плачеш сада,
не лиј те сузе узалуд,
човек је да се нада…

Заборави ме,
и пољупце,
све оне наше стазе,
какав је ово страшан суд,
молиш се за оне што одлазе…

Заборави ме
иди што пре,
душа ми душу тражи….
Ја нисам хтела да боли те,
али, савест ме гуши на стражи….

Заборави ме,
схвати то,
не одлазим са другим,
ја само хоћу слободу,
и хоћу правог да волим!

Заборави ме,
не буди луд,
не мучи себе више…
Овакве као ја никада
не претачи у сузе више…
Јер искрена сам…….
(c)

ОСТАВЉАМ ТЕ ПЕСМИ

Као гром ме погоди са неба,
kад ми рече да ти нисам драга,
да са „модом“ не играм у пару….
Пут путујем одлазим без трага….

Боље ми је не траћити време
на некога ко не зна шта иште,
боље ми је збацити то бреме,
но са ветром делити поприште….

Шта ће мени срце без дамара,
шта ће мени очи без милости,
и те речи хладне попут стене,
што ни талас не може разбити?!

Да самујем измеђ четири руке,
кад зидови постају ми тесни….
Зар да дане поклоним надању?
Пут путујем, остављам те песми!
(с) Миладиновић Сандра

ТАКО ТИ И ТРЕБА!!!

Несанице моја ти ми ниси мати
да ме увек будиш
када уздахнем тихо
и ниси ми друга
нити си молитва
и ниси ми жеља
а познанци ми смо!

У снове ми море
шаљеш непозване
а гости ми драги
никада нису биле
кораке ми бројиш
бојиш ведре дане
играш самном смело….
Бројиш Богу дане?

И проклета јесам
што сам се предала
теби оног трена
када спознах тугу
јастуке си моје
сузама појила ,
облак си надвила
над пољем ко’ слугу….

Али, један цвет ми
још од лане ниче
испод паучине
ТЕБИ мира неда…
знам смета ти мирис
и лишће што њише,
корење што пушта
Ал’ тако ти и треба!!!!
(с) Миладиновић Сандра

У ОТКОСУ……

Тајну ми одај
плетену од месечине,
проговори моје име
и јецај нек оде у беспуће,
нек језди небом
сребрне паучине….
Убери ружу неубрану
са јутарњег длана
пробдевши до свитања….
Наточи зраком моје очи
ма где да сам…
И, нежно ме пољуби у косу
као пролећни лахор
прамичак детелине у откосу!
(с) Миладиновић Сандра

РЕШИЛА САМ ДАВНО

Решила сам давно,
да те сретнем ја,
и увек те сретнем,
на ивици сна…
И увек те додирнем,
опечена жељом,
засузим, полудим,
за топлом постељом….
За тим загрљајем,
што ми болно фали…
Решила сам давно,
Али ми нешто квари….
Због заблуда тешких,
често корим себе,
окренута леђа
са надом,попут тебе…
подмеће и одлази
неко једва знан…
А, ја једва чекам,
као свитање дан….!!!!
Јер….
Решила сам давно
да се теби дам….
САМО ТЕБИ…..

(с) Миладиновић Сандра

КИША ГОВОРИ

Киша говори више од нас,
шапуће смело скорашњу тајну,
слива се низ лица и одела,
мигољи шакама у ноћ бајну…
Састаје се са извориштем,
помаже нам у очајању,
спира прашину са путоказа,
рађа још једну звезду сјајну….
Позлаћује наше речи,
у бајку претвара нашу истину,
гаси, ко жар, нашу муку,
враћа нас назад у праву луку….
Јер знај, залутали смо одавно,
као незналице…..
док смо летели низ литице…
и успаване измаглице….
У победе!?

Никада лепше није сипала,
одговоре дала на стара питања,
оставила нас самима читав трен…
Док су се саме зенице стапале,
а леденице наших душа отапале…
чувала је загрљене што се боје
да им се уздаси не раздвоје,
да све није само сан,
већ опипљиво као велико кула,
што јој је само небо граница…
Али где се све ово време дела,
док ју је чекала празна станица?

(с) Миладиновић Сандра

НАШ СПАС

У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….

У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…

Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…

Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…

Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…

Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….

То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…

Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…

Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра

ЗА МЕНЕ НЕМА….

За мене нема места на овом пољу,
за мене нема заставе у овом боју,
и нема ни једне туге без очаја,
„кривица“ моја велика је и значајна?!
За мене и моја река узводно тече,
И поља док газим спавају као да је вече,
Тако ми имена са сенима се дружим,
Теше ме и кажу да даље продужим…
Ни речи више за мене утеха нису,
Јер давно лаж су постале без воље,
Осмеси на јецај личе уз репризу,
Хладне су људске руке од мермера горе…
Зачудо капије увек су отворене,
Сва врата споља и изнутра,
Нема ни реза ни катанаца, тих очију,
Кад журно испраћају очајника што лута…
За мене ово је небо сванућа,
Ноћ опсаде заробљених туга,
Стазом ме следе као усамљену вучицу,
Крвави трагови остају уз свога друга…
За мене нема места на овом пољу,
За мене нема застава у овом боју,
И нема ни једне туге без ожиљка,
Зову ме даљине и глас блажени – довека!

(с) Миладиновић Сандра

ХРАБРИЈА

Дал сам она лавина што лети,
сањар који скрива се у маси?
Дал сам лептир који нежно слети,
или зрак што не зна да се скраси?

Дал сам река мутна после кише,
ил сам небо најведрије ноћи,
Дал сам оно узаврело млеко,
болно срце које нема моћи?

Дал сам ласта сломњенога крила,
ил рањена лавица на стражи?
Неизсвесна стаза све до Раја,
пут до пакла пун бодља и лажи?

Знају ли још чуда да ме буде,
падам ли још понесена срећом?
Да ли волим још увек све људе,
ил је тама прекрила ме врећом?

Да ли сузе израњају некад,
низ образе промрзле и бледе?
Дал је она котарица с неба…
МЕСЕЧЕВА… стигла баш од тебе?

Спусти лестве још ноћас ћу поћи,
невери још недам да се макне,
старица је, али има моћи,
тихог срца и дрхтаве браде..!

Стижем теби, изгубљена нисам,
нит су ове године ћутања…
за чудо се не плашим висина,
храбрија за године «лутања»!
(с) Миладиновић Сандра

Желим самоћу

Желим самоћу,
Нека ме веже својим златним крилима,
Tи Компромиси без краја који боле,
Не, не желим их, да ме лажно воле…
Док горе романтици уз свеће,
Док уз валцер игра препуна дворана,
Драже ми је да чујем крила клепет,
Него да са било ким будем сама…
Желим самоћу,
Свет око мене је тако дражестан,
Бисери се нижу о власи косе,
Шапат без вере ми баш не треба,
Тек да ме грле и заблуде носе…
А лицемери и глума на сваком кораку,
„Смерне“ очи пожуде пуне,
Мајстор да праву срећу препознаш,
Уз сав труд понекада не умеш!
(С) Миладиновић Сандра