Категорија: Sandra Miladinović

КО У ЧУДА ВЕРУЈЕ!?

Ко у чуда верује
постају му већа,
и чуднија и узбудљивија…
Каква је то срећа…
кад се пуна врећа наде
скотрља ко лавине,
кад све звезде са небеса
истеку кроз славине….
Кад бродови што лутају
пут до луке своје нађу,
кад опроштај изненада
претрне од страха свађу…
Кад границе залутају,
а мостови свуда ничу….
Без речи се сви разумеју
јер причају исту причу….

(с) Миладиновић Сандра

НОВИ БРОДОВИ
Круницама белим где станује светло,
сјатила се јата ужурбаних пчела,
као поток жубори развигорац смело,
невидљиви ат се промиче кроз село…

И нико не сумња, нико ни не слути,
ко рже, ко цупка, ко галопом буди?
И нико не сања где ли су се дели,
сви они немири зимски, смрзле ћуди….?!

Прозори их маме, сенке се промичу,
пребрзо нестају деве златокосе,
клатно брже куца, клепет одјекује,
јутра дочекују с’прамичцима росе…

Нека нова сила сјатила је буре,
нека стара нада препунила ведра,
неки нови дани расплели су косе,
и нови бродови раширили једра!!!!
(с) Миладиновић Сандра

НА ИСТОМ БРОДУ
Мирише бехар у твом загрљају,
да је сувенир да га сачувам,
сан, да га сањам док постојим,
небо – да увек руке му пружам…

Наслоним главу на твоје груди,
осећам како дамари бију,
као врућ ветар душу ми греју,
уздаси ништа не сакрију…..

Ти и не слутиш моје стрепње,
све моје слутње што ме гоне,
а хладне кише понекада лију,
потоци суза, па душа клоне….

Насмејем ти се као птица,
ни трзај зеница да приметиш,
не дам да залуташ у ходницима,
као дивљи вранац пољем полетиш…

Тихо ти овлаш додирнем душу,
онда када се најмање надаш,
и ја сам звезда која сија,
не бих поднела да ми страдаш!

Мисли да си слободан као и ја,
јер севдах воли слободу,
плови тим бурним даљинама,
ипак смо увек на истом броду!
(с) Миладиновић Сандра

СНОВИЂЕЊЕ

ТИХА ИЛИЗИЈА ПОПУТ СНОВИЂЕЊА
УЂЕ НА ВРАТА ЈУТРА
И СКОРО НЕЧУЈНО *ДОВИЂЕЊА*
ПРХНУ КАО ЛАСТАВИЦА ПРЕД ЗИМУ..
КАО ЦВЕТ ДА ЛЕТИ СПУСТИ СЕ ЛЕПТИР
НА СТО И ЧИНИ СЕ ПРЕСТАДЕ ДА ДИШЕ…
НЕВЕШТА ПРИЛИКА ДАШКА ВЕТРА
ОТКЉУЧА БРАВУ ЗАБОРАВА
И РУКА ДАНА ИСПОД КОПРЕНЕ
НАСТАВИ СВОЈУ ШТЕЊУ
ЛАГАНО ДА НЕ РЕМЕТИ ОДСЈАЈ
НА ЛИЦУ ЈЕЗЕРА…
ПЛАНУ ПОЉУБАЦ….
НИШТА БЕЗ ТАЈНЕ И ЧЕКАЊА….
НИШТА СЕМ СВАКОДНЕВНИХ
ЧАРКИ ДОКОЛИЦЕ…
(С) МИЛАДИНОВИЋ САНДРА

” МОЈЕ СЕЛО- МОЈ ЗАВИЧАЈ”
Долина реке Расине и њене обале препуне растиња и врба…….. Још по неко стадо оваца на испаши, али чувају их баке и не чују се меденице, а некада су ту биле младе чобанице које су узгред певале старе изворне песме.
Овде ме увек опија њен жубор и шум топола, увек ме враћа у прошлост и помисао ко је све ходао баш овим путем којим ја ходам, а баш ми је омиљена шетња до ње! Свака стопа је загонетна и можда је садашњости донела нешто ново. Добро или зло? То ме голица, јер, ко зна, којим случајем променила је будућност….? А, моје стопе….?
Увек сам волела ехо који се одбија од околних брда и брежуљака, као да разговарају самном…… Људе које сусрећем и који вредно раде у пољу, посебно оне старије са жуљевитим рукама у шајкачама и шамијама којих је све мање, готово су нестали…… Свако свакога зна, као што кажу, у чело….Зна каква му је фамилија, која је све добра и недаће преживео….Сећам се дана када је било мање механизације и чини ми се, више живота на видику….Живот ме је односио и враћао као птицу овде, али мој родни крај је увек остајао ту где му је место – у мојој души.
Имала сам среће да много о прошлости сачувам сликовито у сећању из прича моје прабаке Вукене која је живела преко деведест лета. Она је рођена крајем 19 века и прeживела неколико ратова, одгајила петоро деце, а притом је остала удовица са својих 40 година… То је био пример старе српска мајке која је успевала да одоли времену, немаштини, болестима и да на својим рукама, дишући за њих петоро, увек носи и оно двоје које је живот прогутао, јер их је болест још као мале однела…Мислим да је у свим тим животним мукама оставила иза себе огромно богатство….Недостаје ми њена топла смежурана старачка рука, мио дрхтави глас и реч утехе, бела шивена памучна кошуља, ткана сукња и њена прилика која се лагано приближава када долази,”’Ћерко моја, живот је велика борба, биће добро видећеш!”
У даљини се и сада бели врх Копаоника, док у долини моје реке увелико цвета цвеће и листа дрвеће на све стране. Некада су брда била препуна винограда и воћњака, а задњих година их је мало. Канате запрежних кола биле су препуне убраних будимки у време јесени, које је мој деда у трапу остављао у папрати….Зими су оне мирисале на трпези као да су тек убране, а посебно када се испеку са мало шећера у рерни….Све је мање старина, а млађи су се расули по свету, преко границе највише…. Тамо их убија носталгија…..Вратиће се кажу, желе, али живот их носи даље…..Неколицина мештана се својски труде да наставе традицију узгајања винове лозе и производње вина, и да прогутају више штете него користи од њиховог одржавања….Али, мирис оног домаћег вина, када се пије у славу и сече колач уз молитву, не може никада да замени оно куповно, какве год оно марке било…..
Полако док се спушта вече слика се сеоска идила… То је најлепше насликано платно у чијој је среди кућа Минића која одолева времену, али која треба више од погледа… Стара воденица чежњиво сањари, а црква Свете Петке их све са бране Ћелијског језера смирује својим непрестаним молитвама…. Све тражи пажњу и љубав, па и прошлост, а тек будућност……Лето, јесен, зима, пролеће….зар је то уопште битно? Свако годишње доба има има своје чари, само нама, људима увек нешто фали. Те хладно је, врућина је, пада киша…..Не може се нама угодити, а тога постајемо свесни тек када доживимо праве губитке…
Српско село, лавеж паса чувара, породичних љубимаца….Гнезда у крошњама дрвећа и дворишта пуна цвећа и разноразног раног и јесењег воћа…..Модерне ограде, зидане зграде, уместо некадашњих плотова и малих кућа кречених у бело, несталих градина пуних божура и девојачког срца….
Овде је некада по легенди Дева испратила војску на челу са Кнезом Лазаром у бој на Косово поље….Гледала је у земљу кријући грашке суза…..” Мај Дево!” говорили су јој, али она је остала непомична због туге која ју је обузела….Отуда се кажу село зове Мајдево!
Моје детињство у овој бајци, ах не бих волела да икада заборавим! Не, никада! Посебно бих волела да ту бајку доживи још много покољења.
Пољуби ме, каже ваздух када отвориш прозор, запевај – цвркућу птице, насмеј се као да говори сунце, или исплачи се биће ти лакше, као да каже облачно и сиво небо и киша када лије!
Пружи руку домаћине, као некада што си, шапуће вијугави пут којим стално промичу путници и возила….
Одолева моје село, мој завичај…Знам, одолеће свему!!!!
(с) Миладиновић Сандра

ПОЗОВИ МЕ
Позови ме,
нећу ти рећи хвала,
заустави на трен ову птицу,
претворићу се у ваздух који,
титра док причаш у слушалицу…..

Позови ме,
немој да те понос понесе,
ти не знаш ходнике срца мога,
моје су стазе тако далеке,
а тако близу узглавља твога….

Позови ме,
ти немиру са неба,
уздах пронеси овом тишином,
сачувај код позива свога,
нек овај мелем буде са стилом….

Позови ме,
знаш вечност тебе чека,
Чаше се траже вина пуне?!….
Заласка чари помириши,
ја исто радим, у то се кунем!
(с)Миладиновић Сандра

САГОРЕЋУ ОД ЉУБАВИ
Дан је био посебан, измишљен, а опет једноставан. Све је подсећало на детињство и кликере у којима се преламају дугине боје, на воденице од трске и мале ветрењаче. Ипак, нисам била у свом родном крају. Била сам у новом граду, пуном ветрова који су кружили и као виртоузи сликали најлепше руже. Ускоро су ми улице, на самом почетку толико стране, постале тако блиске и познате. Нисам ли ја овде давно била или можда живела у неком претходном животу? Смешно питање које понекада поставља човек себи, али зар сам живот и није мистарија коју никада не схватимо до краја?!
Црвено светло на семафору ми је прекинуло размишљање, а слике лепих фасада су се преда- мном ређале као у неком високобуџетном споту. Овде би било лепо да се појави девојка у црвеној хаљини попут виле и да прошета као фатаморгана. Ветар би јој мрсио косу и играо се са дугом лепршавом хаљином. Док би се сунце играло по њеном лицу, она би покушавала да се заштити руком. Бела кожа бљеснула би као алабастер и задивила би пролазнике својом несвакидашњом лепотом. Дивна сцена. То је моја неостварена жеља, филм и све у вези уметности.
Ех, те неостварене жеље…морам да размишљам о бескрају свемира и томе да време не постоји, да постоји само за нас незналице…Да, и ја сам незналица……
Жуто светло најавило је зелено и прелезак широке улице. Куд сам понела овај шешир када га сваки поветарац носи па изгледам смешно са руком којом покушавам да га сачувам,иначе би одлетео попут птице ношен ветром. Не, сигурно га не бих стигла, једино уколико би неки случајни пролазник успео као акробата да га дохвати, и да тај непознати летећи објакат врати са љубазним смешком власнику – мени. Овде су сви љубазни и тихи. Све ми прија. Тај мир ми је одавно требао, али ја немире носим са собом као навику, ето као тај шешир црне боје. Али, морам да признам да волим шешире разних боја и облика и знам да ћу их увек радо куповати.
Овде га наравно више нећу носити, посебно у време кошаве, јер више изазива смех и страх него што служи својој сврси.
Боја неба је данас баш посебна или је то мој скривнени сликарски таленат?
Улазим у радњу привучена керамичким предметима и кристалом и питам за цену пиксле. Продавачица се чуди мојој речи „ПИКСЛА“. Каже да је одавно није чула и да звучи тако чудно.
“ Ја сам са југа,“, одговарам јој,“али признајем да је пепељара лепша и пријатнија реч за слушање.“
Делује културнија и некако наша, домаћа.Мада се многе речи одомаће баш брзо на овом плодном тлу.
На крају смо се обе смејале и на њен пристанак сам запевала једну стару изворну песму из мог родног краја .Засигурно сам оставила пријатну атмосферу иза себе. Волим да усрећујем људе и увек ми тешко пада туга на њиховим лицима, она прикривена у речима и гестовима, нека урођена жеља да изазову хаос и неред. Несрећу треба заобилазити када год то можемо, када год то живот дозвољава. Људи је носе са собом и изазивају, као да желе да сви буду тужни. Хеј, рекла бих ја, баците све предрасуде, све трауме и осмехните се новом дану, новом рађању јутра, заласку сунца пред ноћ. Живот је чудо.
Чује ли се одјек ових мојих немих речи!? Тај ехо мора да је јак, хахаха!!!! Морам да се насмејем сама себи, јер нема близу пролазника, иначе би се неко зачудио!
Преда мом се шћућурио пас луталица. На почетку сам их се плашила. Сада их само заобилазим, али овај ми је постао тако драг. Увек лежи на једном месту испред киоска и јури за точковима аутомобила, као људи за новцем и статусом. Али, он то ради без надокнаде, чак и ризикује живот због задовољства или неког скривеног хира, можда неке пасје љубави. Сигурно га продавачица новина храни, надам се и барем мало воли, јер људи увек гледају искључиво корист.
Зашто пишеш кажу, какве користи од тога имаш?
Када пишем ја се исплачем, насмејем, нашалим, одглумим, и све то од срца и душе. То је мој спас, моје сунце и анђео кога држим за руку. Нормално, то је мој неми одговор, мој унутрашњи монолог. Кога брига шта мене усрећује. Емпатија је скоро непозната именица и појава!
А како је дивно волети! Лепше се спава, устаје, корача па и тугује.
Волим,волим, волим и волећу…
Да, сагорећу од љубави!
(с) Миладиновић Сандра

МИРИС ЈАБУКА

Мирис јабука,
сања рајска стопала,
смех што гања јастреба,
огладнеле усне,
и најезду руку што вапе
да воле….
Мирис јабука,
брзином и снагом светлости,
опија,
јер се цела васиона
сродила са њиме –
у пољубац два анђела,
као спој два топла длана
на северном полу,
две бескрајне жеље
са кореном без краја…
Душу без дна,
што прима и даје
и траје,
као љубав мајке….
Изникао је као детелина
са четири листа
и трепери на лицу хоризонта
као уздах и издах….
Како мирише, дивота!
(с) Миладиновић Сандра