Категорија: Marina Adamović

Mesec se vezanih očiju

prikrada Suncu u zimskoj odeći

bol su podelili na

uzduž i popreko

tišina je haos u očajanju

bez nade da istrči svoj pogubni krug

brojim godove u nogama

jednim okom par

drugim nepar iz pomame

prosula sam suze da zalijem

ono što ne tone

samo tako

drugačije neće

samo tako…neka..neka

čamotinja me čamotinja me…. uzela pod svoje

pa sam zaboravila

zašto pobegoh od svih

setitiću se vremenom

da

da

možda

ali

ne mogu ni pretpostaviti

koliko će ta večnost potrajati

hiljadu

ili dva – tri veka

stvarno mi je daleko od pameti

okrećem lice ka drugom zidu

mesto za skrivanje bez pukotine

o

Filoktete

dukat čuvam

naći ćeš ga

naći ćeš me

kakva priča! kakve niti!

Kupidone

šta bi ti od mene

pomislio je kamen moga srca

i

skočio na boga

bez

milosti

.

.

****************

.

.

cele je noći šuma plakala

da su se oblaci hvatali za glavu

odveć se toga ništavnog desilo

puno je istorijâ mučnih učinjeno

previše misli

krvlju saopšteno

.

ako nam sve to nije dovoljno

nek se bog nosi

daleko mu vaga

nek nas pojedu mravi i štakori

i

pustimo

Zemlju

da nas zaboravi

oslanjajući se na štaku

ulazila je u

oh – puni puni

kafić u centru grada

prilazio je i par

sa otmenim psom na uzici

pas je onjušio nespokoj

zarežao

i podigao joj kosu na vrh solitera

noge su joj odjahale sa ulaza

glavu je prebacila na drugu stranu ulice

a štakom

ispalila rafalnu paljbu na njih

.

par je jetko opsovao

zaplakao nad telom ratnog prijatelja

i ispustio dušu kraj zaneseno-mrtvog repa u podne

.

lokva krvi je bila sve šira

i šira

i dublja

jeziva

dok nije primetila

da je film u glavi završen

i da joj je ispao netaknuti sok od borovnice

u lokalu sa praznim stolovima

osećam kako mi se neko

dan i noć

prikrada i beži

dobro zna da sam tu

uvek tu

mreža za lahore

dođe mi do daha

i uplašen sklizne u čarapu

prstom taknem usnu

dodirnem mu reč

a on oplače vetrokaz

jesam bezobrazna

jesam prgava i uvek besna

ali

taj se portretić

sam otkači

i padne mi sa vrata

njega nikad ne bih

ni kad pije zadnju kap iz moje čaše

ni pokopana

odbacila

želim nekog

iscrtanog bojom moje kože

ko me tako dugo traži da je postao deo mene

da li zaista zastupaš ideju

da je čovek sam sebe stvorio

.

upita kritičar uma

.

da

nasmeja se pamet

.

možeš li to detaljnije objasniti

.

pamet se urola od smeha

.

naravno

nema majmuna

koji bi toliko filozofirao

(pročitaću vam sve

iz najpoznatije biblioteke)

da bi skočio na drugu granu

i

pojeo bananu

.

potpisujem svoje otkriće velikim slovima

(jer mala još uvek ne koristim

nisu dovoljno proučena)

i ko bi drugi smislio spodobu

koja će sve zgaziti

da bi utvrdila širinu svog stopala

.

pamet pade u komu od smeha

.

razmisliću

reče kritičar uma

i ozbiljno se zagleda u svoju poludelu pamet

razmisliću