Категорија: Marina Adamović

UNUTRAŠNJOST

Neko je pokucao
neko je ušao
neko je prišao
kada bih znala ko…
(Tišina je šapat davnog sećanja)
neko je preskočio klisko pitanje
napuštajući par kvadrata mog
postojanja
i
zalupio vratima
tako jako da se kuća
i dan-danas trese
Sada sam ubeđena da je greškom
otišô u moje glavno JA
ne bi li sa kućom,
istovremeno i ova druga
podrhtavala
Evo

ZABORAVA NEMA – Marina Adamović

ZABORAVA NEMA

Deo onog što prošeta mozgom
zaključano koristim po želji
(dok vam Mesec ne otkrije tajnu
ključ okačim oblaku o noć)
Sve ostalo predam nevremenu
da podmetne žbunju ispod granja
Tek kad ono odluči da svene
pošalje mi trnje da podseti
Ovom igrom priroda me uči
odbačenom zaborava nema
Zove stalno s ciklona prazninu
iz nje pljušte nade i obmane
Kad me kiša njima obasipa
vetar kreće
maštamo utroje

© Marina Adamović

NIKAD NE POSTOJI

Nikad
ne treba poverovati
da nikad postoji
rođenjem brišemo
zaveru nad ikad
katkad je nikad
u dosluhu sa sad
postoji
postoji
samo
obrnuta polovina pregažene
negacije
i kad bih se zaklela
nikad bi istrčalo
i smejalo se
da opsujem ono čega nema
njime biste me mogli
neprestano gađati
Od sada više neću tako
besmisleno je
ne uživati u životu
Počeću odmah
vedrinu na lice
i neću vam reći da sam tužna
n-i-k-a-d

LETO 1980.

Pitao je:
“Tu si samo zato što je
moja majka umrla?”
“Ne, ne, ne, šta ti je?”
Tu sam zato što je toplo
zato što si to što jesi,
i što imam vremena
za sakupljanje dramaturških
inspiracija,
ne zbog tvoje majke,
ne….
Pružio je glavu klupi i
zaspao kao sova.
Sedim na toj istoj klupi i pitam se
“Da li si se tada prvi puta
susrela sa smrću?”
Grana iznad nje je pukla
kô moj vid na oba oka
Treći put sam ugledala
kako gnezdo pada –
sakupljala, milovala,
dok nisam konačno,
– neka vrsta bolnog osećaja
umrla i sama,
Ništa više ne pita…
ali gnezdo opet pada

KONAČNO SAZNANJE

Gledam decu dok se igraju
gledam ljude kako prolaze
gledam nebo što se ne vidi
gledam pticu, granu, poplavu
Umorna sam
ali
dobro je
da me nešto tako
umara
Legnem, drhtim, budim se
pratim preko ramena
masu istih zbivanja
iznova i iznova
Najbitnije u životu jeste
osećati
da si živ
kao pas, leptir, mašta, kao
ti.

LJUBAV

Posle trenutka,
kada je lekar završio priču,
pao je znojav
u krilo mile.
Pred njegovim okom
bila je magla.
Svetlost se prostirala
daleko, visoko.
Ćutao je,
ni dah iz ustiju nije pustio.
Telo je drhtalo zbog
znaka smrti.
Ipak, i tada, u tom trenutku
mirno su plovile njegovim venama
krvava ljubav
vera i
nada.