Категорија: Marina Adamović

Desilo se godine prošloga veka

kada je dete tražilo drugo

kada je čovek tražio čoveka

kada je drvo tražilo vodu

Mlado je htelo srećno da se igra

stariji da grade kuću od pruća

biljka je slutila da koren truli

voda mutno potekla izvoru.

Nešto se zbilo lutajućim nebom

nešto se krilo u beskrajnoj šumi

imalo je snagu koja cepa vazduh

nešto je palo kriknuvši crveno

Proleća sivog svirepog doba

upaljena je sveća za pokoj suza

ali još teku i nema im kraja

one su reka sa uzvodnim tokom

Desilo se godine prošloga veka

kada je dete tražilo drugo

kada je čovek tražio ženu

a smrt im ušla besno u srca.

Krenuo je polako

u grad

Na prvom skretanju

primeti reč

Ona se povuće

Pusti da mirno

nastavi put

Ne lezi vraže

Oseti kako ga prati

Nije imao kud

Ubrza bez razmišljanja

ali eto ti nje

Pružila nogu, o, predugu

pao je jadan na beton

podigô glavu i psovao

Reč pobeže kô utvara

Upamtiću te, čuješ li!

Vratiti ti kada te uhvatim

I?

Oseti odmah čudnu moć

Otrča kući

uze papir i olovku

pa napisa prvu pesmu o reči

koja je stvorila pesnika!

Kraj je jeseni

skoro će kraj godine~

i dece nema

—

Klečeći uz grob
gleda joj smeđe oči
pune osmeha

—

Dekin zagrljaj~
uspomena na mile
ranjene ptiće

—

Drugi dan tuge
nije u Paraćinu ~
u čoveku je

—

Deset svećica
svetle sa jedne veće ~
na grobu Tine

—

Korak devojke
ostao pod betonom~
duša produži

Sasvim je jasno da sam besmrtna
da sam nastala ni iz čega. Svoja,
nemerljiva, ja sam kraljica Meseca. Moja smrt
nigde nije zapisana, a nikada je neću ni doživeti.
Ni rođenja se ne sećam – odjednom
shvatih da sam s druge strane Meseca.
Pokazah mu prstom elipsu na nebu i
njome se uhodano krećemo.
Neizmerno blago koje posedujem
od nekog trena postaje reka oblaka
ili bujica zvezda padalica…
ne mogu vam opisati…te se tajne
ne daju preneti…stvoru
sa fusnotom smrtnosti

Ne sluteći ništa

gledala sam nebo

Staklo je bilo crno

zavesa sklonjena

Okretala sam glavu

očekujući zvezdu

Barem jednu jedinu

nigde, nigde ničega

Da me je ko video

o, da me je video!

Niko nije, ali nešto ču

kako mi srce udara o pluća

Nije usta ni oči imalo,

poput noćnog duha

po zidu sumorne sobe

pisalo je poruku olovkom od krvi:

TVOJA JE DRUGARICA

TVOJA SESTRA

UMRLA

Majka je uzdahnula: “I moja ćerka..”

Otac je ćutao i zamišljeno gledao

Brat je izgovorio: “Sećam se brata..”

Devojčica je pokazala: “Moja seka?”

Ulicom je potekao vapaj,

Srce se rasplelo i kotrljalo do

Najudaljenije Sunčeve strele

Iz ove rane prokapaće nada!

Čuj!

Na grani oblak

puče i prosu suze ~

jesenji vetar