Категорија: Marina Adamović

Nosim nečije srce u sebi
čujem ga kako otkucava
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je misao njegova
Ne plašim se ničega
strah bi njega uplašio…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila na isto,
na ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce toga srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakoga dana
pora najužeg dela kože
početak svakoga kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama nadu sačuva.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji

Život odlazi
šuma je tako gusta ~
pitam se gde će

Glasni razgovor
mnogo ljudi u sali~
istina ćuti

Istom brzinom su vozili, istom pravcu usmereni.
Odjednom on zaustavi
Ona ga pogleda i nastavi
Nije imao problema sa motorom ni ulicom
Podigao je ruku, spustio kacigu
Mahnuo joj da se približi.
Dva-tri metra unazad i eto ih zajedno
Gurnu prste u novčanik i pruži novčanicu
Ne onu za hleb dovoljnu, mnogo mnogo vredniju
Koji je osmeh razneži!
Koje HVALA puno osećaja.
On uzvrati glasom anđela:
“Moja je ćerka tumor mozga operisala pre pet-šest godina.
Hvala Bogu, dobroćudan, benigni
Ali stalno se mora kontrolisati, neprestano pratiti neće li laserski nož zatrebati…
Od tada, kako te vidim ja prikočim i uradim što i malopre
Nisi zapazila?”
Ona spusti glavu i seti se:
Da, jeste, on je, on!
Postalo je tako obično
Samo bi ga pozdravila BRAVO, BRAVO, DIVAN SI
Eh, danas su rizikovali
Danas ih je mogao neko kolma udariti
Ali najzad su postali pravi prijatelji.
Od sada će na njegovu malenu još neko misliti
Gospode-
iz ljubavi on misli na sve tužne tako teško obolele!

Život se sastoji od odluka

a one od …

oka

daha

sunca

grane

moj se život raspada

sasvim tiho

natenane

gde-su-moje-odluke

gde-je-tresak-sadržine?

slepa

gluva

uvela

grlim zemlju  prihvatam

uloge

zamena

– to-je-mo-ja-je-di-na

i-pr-vi-put pre-du-ze-ta

odluka

Na klupi u parku, sedelo je dvoje mladih. Nešto su tiho pričali. Kada su zaćutali, on je pogledao nju, ona njega. Zatim, on je okrenuo glavu na drugu stranu, ona je svoju spustila u krilo. Privuklo me je ovo dešavanje. Prišao sam bliže. On je ustao i otišao negde. Ona se nije pomerila. Stupio sam još korak-dva napred. Nisam ni disao. Već se veče spuštalo, zatim noć bez ijedne sijalice u blizini. Šta će biti sa devojkom? Samo sam gledao i razmišljao. Ko zna kolko se dugo ovo odigravalo? Najednom, osetih usporeno svitanje. Odlučio sam da joj priđem sasvim, ali: nije bilo devojke, nije bilo klupe, ni parka, ničega! samo lupanja srca od pre pola veka.