Категорија: Marina Adamović

Reči kojima ubrizgate otrov, uzvraćaju suzavcem.

senka je dugo bežala po sobi

a soba je prigušeno vrebala

prvo sam senci pružila zrak sunca

da na njemu pokaže snagu

zatim i sobi pola sunca

da se ne sruši od zavisti

tako sam u gužvi predahnula

dok su one spokojne

i moja koža drema

poklanjam nogama satkani buket prošlosti

ukrašen raznizanom perlom trepavica

odlazim po  izdvojenom redu vožnje

do cilja gde nema mesta za obe

poslaću čitko pismo bez reči

i ubaciti pramen ponoćnog bljeska

da sagleda kako je samu sebe zgazila

kao zamišljeni Mesec nade rastopljen u blatu

tibi nunquam ignoscito

oblak se upleo u kosu monsuna

šapom je sunce izbrisao

dozvao jato svojih gmizavaca

preslikao živce višeglave školjke

joj

kakav je tajac nebom odjeknuo

drvo je načas zapevalo

pa uzdahnulo

iz oka mu kliznu kap

pa još jedna pa reka

trava se trže diže glavu

zamirisa na vodu  sprženu zemlju

drvo je kao ukopano

pratilo šta mu se mučno sprema

pogleda razbarušenu nežnost

pokuša da stiša plač

sklapao je kapke uzalud

rukama predje preko lica

ono opet posta iskričavo

pesma ga je izdala

pobegla u gnezdo

Zevsova strela je meni namenjena

kada padnem prekrij me rukama

usahnuću ali biću tu

tvoje je srce duboko za oboje

jednom ćemo se opet prepoznati

u svetlosnoj kiši meteora

i setićemo se da je svaki uplakani kraj

početak  smelog neobičnog jutra

suzama ovlažena trava

diže ruke i prihvati ono što je iz njenog tela raslo

dalekovidim morem

koje talase niže do trnovitog neba

zaplovila sam ka danu

što mi je noću krenuo u susret

putu se izbrazdao pravac

pakao je udario u vreme

raspalo se na bezbroj uspomena

i previše prividjenja

tako mokra i pogodjena

gomilom rasprsnutih ideala

zaspala sam u reči

prepuštena mirisoj milosti

uskovitlanih oblaka i pene

zbog kojih odbijam slamku spasa

draže mi je tu čekati dan koji

neće stići

nego biti u sebi koja

uzalud postojim

budi me jutro koje sanjam

tišinom ispisuje ime

vodi u dan kog se jedva  sećam

i dotiče potiljak slikom

ovo se vreme ničega ne boji

hvala zori  za beskraj u reči

prepoznajem sebe samu

sve jasniju izduženu snom

to sam ja ili mogu biti

uvek tu i još ne postojim

preskače tačka tačku do tačke

kako da shvatim koja je kraj

nijedna ne lupi dirljiva zvona

nijedna ne pozva na sveopšti plač

samo će puna satire tad pasti

duši pred noge i gluvo joj  reći

nećeš me čuti ni videti više

tražim te celu svu sebe mi daj

(poema loquens pictura, pictura tacitum poema esse debet)

isplakaću britku kišu

kojom modri bes oluje

dočekuje divlje munje

sasuću je strmoglavo

užarenom paklu jada

što je beda znanog groma

raspalila i još pali

pod kolevkom moga doma

...tog dana

rascepani je oblak

gromovima

krpio rane

ali

Sunce ga je neprestano

razaralo

oblak je zapomagao

pred njegovom lepotom

ljubeći mu zrake

prinoseći biserni prah

avaj

Sunce je vladar nadzemnog sveta

za tren je tropski san

svilenog oblaka

rasuo kroz jesen

te mrvice očaja padale su

na mokro lišće

taložile se i postajale

senovit prekrivač tuge

tog dana

oblaka više nije bilo

obezglavljenim nebom

vladar je otišao u drugi zenit bez pozdrava…