Категорија: Marina Adamović

Oblak je tražio pticu koja ima njegove oči

Ili  reč u njemu

Ili krilo pod njim

Ili njegov sjaj u peru

Oblak je tražio pticu koja sanja u njegovom gnezdu

I još je traži

Šta je  s granom što u prozor kuca,

A ne želi da joj se otvori?

Šta je s jutrom koje nad njom plače,

A ne  želi da joj lišće svije?

Šta je sa mnom  što otvaram usta,

a ne mogu reč da progovorim….

Marina

.

Vreme ne teče, čovek ga gura

Da popuni prazninu u prostoru .

Skini kožu i u nju  umotaj

Usne godine i oči dana.

Zavežljaj nosi sobom

Da ga ne bi pomešao s onim

Koji ogledalo raznosi svuda gde ga vide

I okači svakom kom’ je vreme igra.

bacila sam stih

presudila sebi

divno ti veče

krasoto bola

licem prema podu

spalila sam ruke

pomislila glasno

nadmena si grešna

mesec me odgurnu

na meni je očaj

u reči beskraja

veni kako hoćeš

prvi čin

noću se oblaci suzama natope

zorom im dodam bokal da ga pune

a onda im brišem oči snohvatice

koje mi krišom ubace u pesmu

drugi čin

svaka im je drama pregledna i duga

ne  spuštam zavesu posle prvog čina

o odano pazim da se ne primeti

kako su mi usne dugom ucveljene

epilog

samo na sekund posle ove pesme

pobuni se druga a za njom i treća

osetim vrelinu zablistale mrlje

i tako krene povratak bez puta

Plakala sam nad rekom

Nisam bila tužna

Smo sam na ogledalu

Suzama note pisala

Skočila sam sa obale

Nisam se utopila

Samo sam joj sonatu

Po školjkama svirala

Reka je bila moja

Maticu mi je predala

Grleći  moje zvuke

Ušćem je izvor grlila

Kako sagraditi kulu od reči ?

Teško…Teško…Teško…

Gradeći je,

Ja padoh totemu u zube.

Kako zakrpiti rascepane misli?

Teško…Teško…Još  teže…

Ližući ih,

Obnevideh od uboda komete.

Ona me svetlećim trnom prenu:

“Pazi, ti nisi sama, ima vas bezbroj–

Gradićete kulu kobno osenčenu

Nespokoj govori vašim jezikom…“

Da

Slažem se

Tvoja sam, mistična kometo!

obucite istinu

da ne hoda gola

ako je već cela

nema vam šta obnažena reći

da joj nedostaje štogod

kao meni glava

e

onda bi joj nagost bila opravdanje

ja skinem prašinu s jezika

pa zevajući dobijem

razrogačene poglede iz mraka

s teškim udarcima rukom

bez zaštitne rukavice

i eto

ostanem bez glave

….da sam pametno

……u još prašine obukla

……..svoj izduženi organ

…………glava bi bila na mestu

sada uvežbano koristim ogoljeni jezik

kao opravdanje

što ostadoh  bez mozga

širom otvaram oči

i vidim uvek sebe

kažem

beži ….pretesno je za obe

ništa

do prozora rastežem uši

jaaaa odzvanja staklo

kažem

ćuti ….u snu se ne priča

ništa

na jeziku skačem do vrata

moji me prsti pljuju

kažem

ugrišću vas utvare mraka

ništa

znate

izbora  nije bilo

uletela sam u sebe

upregla srce

galopom otišla u košmar

i napisala vam ovo kredom

da biste me našli

i nekako pomogli sebi

rečima pripremam krvoproliće

poštedeću samo one

tajno već osudjene

(nisu došle do apsurda

kojii bubnji u presečenom dahu)

ostalim ću zabadatiti olovku do srca

dok se krvlju ne potpišu svesci

povredjenoj zatišjem pred tačku