Категорија: Dušan Komazec

Дах непрозирног вела облака сурих, густих
у трену развигори пој анђеоског хора.
Опојни миомирис чемпресних шума густих
благодарива стазе. Ближи се „Светигора!”

На остацима древног, некад паганског храма
у маслињаку, као најава Благовести
изниче Свети олтар, с очију мину скрама.
Отворише се врата Богојављенској цести!

Овде све дише тихотом, Мир-Божји свуда влада.
Овде свеодсуствује чак и најава злости.
Овде трпезу служе Вера, Љубав и Нада,
расковник закључане Свесрпске мислености.

Давно је млади Растко ношен крилима вере
пред Ватопедском лавром, усред прохладне зиме
сјединио се с небом, с звездама што трепере.
Примио „монашки образ” и Светосавско име.

Из „Савиног бунара” сви жедни вере пију
и ко је једном проба она га мами вазда.
Над Хиландаром очи Богородице бдију
и сени врлог оца, с којим Светињу саз’да.

Као благослов роду, лоза ниче из гроба
Светога Симеона, Мироточивог Свеца.
Од тад се збива чудо: Кад се зрневље проба
бездетнима се потом рађају бројна деца!

Пој Светосавских звона ори се Светом гором!
Молитве непрестане жуборе као вали.
Мисао Богочиста руди са праскозором:
Наше је само оно што смо другима дали!

Столећа, као жрвањ воденички нас мељу,
па свака суза рода твори монашке боре..
Из „параклиса” хуји похвала Светитељу,
због којег, вечним пламом Кандила Вере горе!

Свуд мртва тишина! Змија у близини
нечујно к’о тама прикрада се плену.
Зрачак топлог сунца злобну је опчини,
угризе и неста у камена сену.

Шта је ујед среће, отров који лучи
спрам страха у коме тужне дане ниже,
кад свакога дана чашу горке жучи
пије, због спознаје да одувек гмиже?

Пролази јесен. Зима куца на врата парка
у којем мрве хлеба нудим смрзнутој птици
док питам себе, да л’ је љубав безмерна варка
у којој ми смо били случајни пролазници?

Никад нам наше лето вратити неће снове,
нити најлепши жубор таласа бурне реке,
где се сретоше лађе које супротно плове.
Где оћутасмо своје најлепше недореке!

Ниикада више шапат по тихој месечини,
с усана сочних, медних пренути зору неће.
Можда је љубоморко на нас бацио чини,
заслепљен праскозорјем тек заруђене среће?

Осећам како руди древност звездане ноћи
због „луталица” што су саздале вечне пруге.
Она је запосела престо безмерне моћи
у бесомучној игри господара и слуге.

Свака се тужна прича брзо приближи крају.
Док кровом свеистине добују тужне кише
у немисао бацам помисао о рају.
Затварам врата среће где не станујем више!

Смрт није страшна казна, гора су сажаљења!
У тој несташној игри где увек губе слуге,
стазама „ходочашћа” одвела су је хтења.
Моја адреса сад је „Улица туге дуге”.

Кажњен сам, ал’ не желим ни због чег’ да је кривим,
јер чезнем, патим, волим у обиљу изгнанства.
Понекад сврати на трен, да види како живим
и да покупи нежно, остатке достојанства!

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај незнанца

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине росе.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да сам лист жути,..

Можда ће очи плаветне боје
да опхрвају новог незнанца
и тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!

Све што се посеје некад мора нићи!
Остављамо чудне трагове у снегу.
Циљ је увек близу, али како стићи
кад кораци наши увек су у бегу?

Одавно смо своје преболели смрти,
у бекству од себе ка врху се пели.
Претешко је било бреме што се прти.
У успењу своме нисмо се вазнели?

Још достојно нису опојане жртве,
а већ руде нове безданке дубоке.
Нисмо заискали кајање за мртве,
да не увредимо своје крволоке?

Све што нас не уби у „мамном распећу”
на бескрајној стази трн-глога и драча
опет иште тужну воштаницу свећу.
Саздали смо себе у зид вечног плача!

Спремљена је казна за наше потомке:
Скраћени су пути до жељене шљиве,
песмом више нико не испраћа момке.
Други жању наше хранитељке њиве?

Премда нам у оку крст често заблиста
у срцима пламним сјаје петокраке.
Како ћемо смерно изаћи пред Христа?
Гробари нам нису сахранили „раке”!

У праскозорју рујних вресова
полетни горски лептир лагани
лишен „одеће” и свих бесова
пожеле, да се мало драгани.

Већ, у почетку хујног хитања
сусрећу њега разни светови,
неодговори на сва питања.
Мириси, којим маме цветови!

Иако жељан великих хтења
њега привлачи „Поље малено”;
Поље Голготе и Вазнесења,
сузом векова што је жаљено.

Чуо је, „тамо” расту божури,
а пред њим само тај дан једини!
Зна, неће стићи, ипак пожури.
Нејака крила с ветром сједини.

У пољу црква и крст дрвени
што не хте ником да се покори.
Око њих божур, к’о крв црвени
што из ње ниче, мре и бокори?

Последња игра нежног лептира
беше заносна, безмерно чила.
Сутон му „песму лабуђу” свира,
божур бехаром целива крила…

Вечност га љуби, ал’ се не каје.
јер је спознао да „последњи лет”
игра је која бескрајно траје.
Њега у ствари сад походи свет!

Понекад ‘место сунца заруде кишобрани
и слутња сва у рују од стрепње изаткана.
Испред корака наших вапаји нових дана!
Сабрана дела туге, где руде јади рани.

Повампирене але опет сневају врбе!
У игри претицања, ко ли ће први стићи
„расути ђердан” да би згариште могло нићи,
да збег без одморишта буде „дворац” за Србе?

Овде, на зборном месту на Петровачкој цести
„челичне птице руде недосањана хтења”.
Овде је отворена ризница сажаљења.
Овде се Србин није радов’о благовести!

Овде је у тренутку тихла игра дечака,
рањена лутка крвљу облила девојчицу.
Овде су чемер-људи убили „ластавицу”.
Овде је у „тишини” изникла нова рака!

Одар „скривају” они који падоше смело,
бледи од ветра и од „ оловне летње кише”.
Њихова смерна душа на божуре мирише.
У нашој тужној тами светли само опело?

Јер, опет Срби радо не иду у војнике,
само понека птица „мине на стази југа”.
Колона непрегледна, безмерна, као туга.
Анђели са небеса предводе „бесмртнике!”

Док пепелиштем руди појање громко,реско,
тамо где браћомрзци у своме „ чистилишту”
оштрије каме траже, а „свети опрост” ишту.
Прогнани у „туђини” снују Царство небеско!

Опет руди „јесен”, а ми скупа у том
преплитању снених, неукротних хтења.
Премда жедни среће, у „безгласју жутом”
не исписмо нити једну „кап весеља”.

Све је могло бити друкчије, а није,
да су неке нежне заискриле речи.
Сад нас само ветар безнадежја мије,
дах најцрњих слутњи снове нам лелечи!

Охолости рујне сејали смо семе
без спознаје шта би из њег’ могло нићи.
Док тугом мирише ово тешко време
наша праскозоја кљуцају детлићи”!

Ми смо, туђе среће „живели” к’о своје,
призвали бездушно пролеће без плама.
Лето претопили у јесење боје
које зима мами снежним пахуљама.

Иако смо исти ти си ипак кривља,
јер си прва тихом запловила реком!
На почетку краја изничеш све живља.
У походе нове крећеш с недореком?

Сачувај тихоту док минеш охола,
окамени мисли у најлепше нити!
Преточи „вапаје” немира и бола
у пехар чемера, из ког ћемо пити!

Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.

Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.

Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!

Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости?
Да л’ нам песме беху умилне ил’ кајне”?

Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
С Богом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!

Док се клешу неми епитафи бола
свуд окпло шапат „шапат новог доба”?
Да л’ то шуми лишће с оближњих топола
или вапе тужни песници из гроба?

Запловио је месец, пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.

Као векови силни прохуја тужно време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.

Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавише петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
“милује траву росну, разгони таму, светли”!

Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!

Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.

На старом месту, сада странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!

Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!