Опет руди „јесен”, а ми скупа у том
преплитању снених, неукротних хтења.
Премда жедни среће, у „безгласју жутом”
не исписмо нити једну „кап весеља”.
Све је могло бити друкчије, а није,
да су некад нежне заискриле речи.
Одавно нас ветар безнадежја мије,
дах најцрњих слутњи снове нам лелечи!
Охолости рујне сејали смо семе
без спознаје шта би из њег’ могло нићи.
Док тугом мирише ово тешко време
наша праскозоја кљуцају детлићи”!
Ми смо, туђе среће „живели” к’о своје,
призвали бездушно пролеће без плама.
Лето претопили у јесење боје
које зима мами снежним пахуљама.
Иако смо исти ти си ипак кривља,
јер си прва тихом запловила реком!
На почетку краја изничеш све живља.
У походе нове крећеш с недореком?
Сачувај тихоту док минеш охола,
окамени мисли у најлепше нити!
Преточи „вапаје” немира и бола
у пехар чемера, из ког ћемо пити!