Категорија: Dejan Perić

kao zrak sunca utisnut na dlanu
plamen si koji me pamti
izgubljen u podsvesti
pesnikinjo moja još nerođena
pesmo moja već zaboravljena
ja živim zbog tebe
i u tebi
u svakom tvom stihu
davno sahranjenom
zbog budućih reči
i u ime njih
ja te volim

pokušavam da pišem
ne mogu
sedim sam
tišina me potapa
okružen sam predmetima koji ćute
rečima mrtvih ljudi
koje nisu mogli da izgovore
prazno je
sve miruje
okružen sam mrtvim licima
koja me gledaju sa korica knjiga
i ti me gledaš
ukočena
potapa me tuga
čuje se samo vetar kroz ove tanke zidove

to što je bilo ne mogu vratiti

kao napušten cvet
postoji san o samoći
pun gorčine i nem

previše je onih koji odlaze

vidiš li
iz ušiju ti raste trava
iz grla ti niče cveće

sve boli i ćuti
to nikad nestati neće
to nikad nestati neće

dajem je mrtvu
tebi mrtvoj
u svemu mrtvom

za sebe
mrtvog

vazduh se sprema da me zaboravi
večnosti rečena kamenu i vodi
upitaj zemlju jesam li tvoj deo

čime ću obogatiti već savršenu smrt
moje slabo telo je nje nedostojno
moj slepi um je ne bi mogao poznati
moja usta je ne bi mogla ljubiti

istino koja traješ u stvarima nedodirnutim
osećanjima
ti koja si uvek u svemu
učini me svojim delom

jer ću nestati

pesmo nikada prekinuta
pogledaj moje ruke
one će proći jer je nešto drugo večno
ostaće pepeo
i moja zaljubljenost koju si oslobodila
pred svetom

izmislili smo svet
kao utehu našem nepostojanju
i ne znamo ništa o njemu

izmislili smo reči da bismo obuzdali smrt
koju smo izmislili

prosuli smo latice ruže po pepelu
iz kog će izrasti savršen cvet
i nećemo znati ništa o njemu
a ako procveta ubiće nas mirisom

ni reč
ni osećaj
ni pokret
ništa u ništavilu

nema ljubavi
i nema smrti
samo misao koja misli samu sebe
u praznini koja traje

doći će dan kada će srce napustiti telo
osećaji će nestati
vatra će spaliti grlo
više neće biti reči
moje nebo zameniće groblja

misao će ubiti samu sebe
kraj će postojati samo na početku

doći će dan kada će postojati samo istina
tišina se neće čuti
čula će postojati samo u pesmi
vreme će ućutati
pesma će postojati van reči

doći će dan kada ćemo biti slobodni
naše nebo zameniće groblja

na zraku sunca ulazim kroz tvoje trepavice
u kapi kiše upija me tvoje lice

i tada se budim sa zemljom u rukama
koju je prosulo vreme
po našim grobovima
i znam da sam u tebi

drvo pod mojom glavom je meko i vlažno
i mada ne mogu podići glavu ili otvoriti oči
vidim

vreme
i smrt

prelako izgovorene reči
ništavilo


hladno je noćas u ovoj sobi bez zidova
ta hladnoća podsetila me na tvoju toplotu
i vozovi koji su tog jutra prolazili
dok sam skupljao hrabrost da odem
išli su tebi
i sve moje je posle toga išlo tebi
kojoj nisam došao
hladno mi je noćas
ali krv mi je još topla
i puna tvojih dodira
negde su sačuvane tvoje reči
u meni
duž puteva koje sam gazio
u tišini koju sam slušao
i u mojim pokretima
ima tvojih
evo moj dah ponovo piše tvoje ime
na hladnom staklu
i dok slušam tvoju muziku
pričaću sa tobom
govoriću ti sve što želim
sve što osećam
iako te nema
i uprkos tome
jer bilo je lepote u mom odlasku
koju nikad nisam razumeo
negde zapamćen miris tvoje kose
negde sačuvana nežnost tvoje ruke
zauvek će biti moji
i kad ne budem mogao da gledam
ili slušam
i kad zaboravim boje
zauvek
umrem li
umreće u meni srce
tvoje