Категорија: Aleksandra Mladenović

NIKADA

 

Nikada ne besmo za istim stolom

svaki sa svojom čašom u ruci;

A, ipak, opijasmo se istim bolom,

prijatelji moji, po pesmi i muci…

 

Sa oštrim ralom poorasmo njive

obrasmo sa livada sve što zamiriše;

Prokletnice, pesme i sada ste krive

te kopnim pod vama sve više i više….

 

Nikada nam oči pogled ne sretoše

u rimama samo gledaše se jasno;

svi junaci u njim sada izgiboše

na bojište ovo mi stigosmo kasno…

 

K’o melem na rane, previjah te reči

zgrčena pod Lunom sa osmehom raja;

Prijatelji moji, nek’ ništa ne spreči

osećaje silne da gore bez kraja….

 

Nikada nam isti vetri lica mili

samo noć to kišna nad srcima pada;

Prijatelji moji, ma gde sada bili

       sa vama se lakše i živi i strada….

 

dragi pesnici,Vama da dar…..

 

BUĐENJE

 

Urča zora, ne mareći za me

nemirno jutro okrznu mi rame;

to svileni veo dana se prosu,

pa čipke bele natopi u rosu.

 

Kome još sviće ovakva lepota?

Čije senke prosipa ova divota?

Da li još neko žubor dana sneva,

da zarudi život, u tren, k’o da seva?

 

Bljesnu munja srca, ove zore rane

iz mastila neba razli na sve strane;

da povrati ono što ponoć joj uze

i šapnu mi tiho, u kragnu od  bluze:

 

“Onaj što me posla u odaje ove,

da budim te,djevo, i iz čaše nove

dam ti žive vode, okupam te njom

darove ti šalje, ispod duge dom.”

 

Ja otvorih oči, sve sam jasno čula,

pan zasvira jasno iz hiljadu frula

da su zemlja, nebo i reka duboka,

sva bogatstva sveta,u zenici oka!

ПУСТИ МЕ

               

Пусти ме

потајно у ћелије,

баш у те-оне зреле, најсмелије,

   у миоцвату и једром ластару….

Пусти ме да харам

нервима и жилама

и да ти у њима, свим силама

     служим, као господару…..

                                            ………….и то ми није довољно….

 

Зато, пусти ме,

баш ту-у дугу сна,

да је подноћ

предано собом творим,

у мека бунила

пусти ме,

да твојим грозницама

              изнова, у њима горим……….

                                             ………….пусти ме, својевољно……

 

Низ бистре потоке

у шуми мисли

баш ту- ме пусти,

да их мастилом чежњи замутим….

Пусти ме, а онда,

све, све ми не изусти

ни да сам рибар у чуну и

       плутам по теби, док ћутим…..

                                              …………премало и то ми је……..

 

Зато, пусти ме

у косе, под нокте,

да, и тада, са тобом

вазда растем, господару мој….

На чулне пашњаке,

баш у те-груде од полуде,

пусти ме

а потајно, остани само свој…..

                                                    ……………пусти ме….зло ми је…

                                                                                                                                                                                                                 

 

 SAMO TI I MRAK

 

                          Provukoh te 

                      kroz sito razmisljanja.

                      Bol i zelja

                      ne  mogase proci.

                               *

                      Hoce li ga vreme

                      procepati

                      i njih pustiti da odu?

                      Moze li, obe,

                                               u situ                    

                      zauzdati?

                               *

                      Provukoh sebe

                      kroz sito razmisljanja.

                      Ostali ste

                      samo ti i mrak……

                               *

                      Hoce li ga vreme

                      poderati

                      i pustiti vas da odete?

                      Moze li,obojicu,

                      iz sita    

                 ikada rasterati?

                              *

VRISAK

Uspravi me u pokornom padu

speri krv sa ovih ruku,

prigrli tu krhku nadu

zadnjih damara što u  meni tuku.

  Nadvisi sve talase ledne

  ponornica što u meni čuče,

   poštedi me makar noći jedne

     da sve sutra, ne ostane juče……

Samo još koji redak zatresi

    nek’ se zdrobe ploče sviju stenja,

   tada ,što je neumitno,nek’ se desi

     na ivici noža očaja i htenja…..

Žrtvenik, evo, život mi  sprema

duša crni žižak nek’ mu plati,

lomaču zapali,ti, devojko  nema

ugorenu senu iz milosti vrati.

A kad oganj tiše ostane da plamti

speri, pesmo, gar sa ostatka ruku,

krikom srca odjek nek’ se  pamti

       zadnjih damara što i sada tuku……..

 

НА ПОНОЋНОМ НЕБУ

 

Често Те нађем у крилу лептира,

                      на шареној мапи изгубљеног пута.

Док прозирном свилом Твој ме поглед дира,

                     још чешће је вечност краћа од минута.

 

Често задрхтим док травује трава,

                    кад чудесно газиш њене меке скуте.

Под прстима Твојим још свитање спава,

                   претапајућ’ , често, поноћ у минуте.

 

Често Ти на веђи заспим, тешко дишем,

                  за Тобом се душа ломи, једва бива.

Тад нежности драге уздасима пишем,

                  у кобној минути, што је свему крива.

 

А, Ти, коме зориш, ком’си бездан,тајна,

                  кад  стопама мојим замећеш све путе?

У оку Ти звезда, треперава, сјајна,

                 на поноћном небу, баш ове минуте….

MILI MOJI STARI

 

Mili moji stari,samo kad se setim

tih bezbriznih dana,vreme k’o da stane.

Vaših dragih lica, pogleda, sitnica

sve u meni, tiho, za vama uzda’ne.

 

Nežni dodir slike,sa koje se smeše

vaše tople oči, pokraj stare česme,

vraća me  u vreme dunja, snova, lipa,

davnih ushićenja,izvorišta pesme.

 

Mili moji stari, čežnja da se vratim

na ognjište  ono, što toplije greje

od majčinih skuta, bezdušnih i hladnih

u danima došlim, tugu mi nasmeje.

 

Sad utroba hladna dva tela mi krije,

al’ znam da nadamnom brižna krila stoje.

Što duša zavoli nikad smrtno nije,

makar se i srca i udi upokoje.

 

Mili moji stari, ostao je zavet,

zapečaćen kovčeg uspomena, blaga,

da u njega diram uvek kad sam slaba,

skriveni u njemu, još ste moja snaga.

*

Opleo je sveprisutan smrad

igru zelene sluzi ,dok

vijuga niz drobi  u ludi tok

na zverinje joj zaudara glad.

*

Ovojnicama  od gnjilih crva

šara nas truležem iz čira

i dubljama do zlih uvira

u rakama užasnutih strva.

*

Rastočenih tkiva od uboja

iscedaka s  živećih  rana

dok razara  igrom  iz bezdana

svetina smo u kalima  gnoja.

*

         Нисам се погледа накрала,

                                                        уплашених,задивљених,

                                                                           изгубљених………

Нисам се пустих песама

                                            написала, набрисала,

                                                                                   разбуђених………….

Нисам се ни поноћи

                                     набдила, наснила,

                                                                                излуђених…………….

Нисам се ни лишћа

                                        нагазила, накупила,

                                                                          ижутених…………..

Само сам се ових туга,

                                        накитила, наситила,

                                                                            омржених…………..

   Само сам се, судбо, суза,

                                         намивала, наскривала,

                                                                              исушених……………