Аутор: Svetlana Tadić

Reci lepe nezne
Pametno odabrane
Na gladnu dusu
Kao pjusak kad
Na suvu zemlju padne
Naprave iluziju
Njega u njenoj glavi
U iluziju se najlakse
Najbrze i najludje
Dusa zaljubi
Jer ju je po svojoj
Meri pravila
Od toga leka nema
Dok se iluzija
Kao igracka najdraza
Ne razbije
A zato je najbolje
Cekic od realnosti
Izliti
Kao celik prekaliti
Do bola saviti
I jako
Najjace
Sebe udariti
Da se vrisak
Do neba cuje
Da laznu nadu
Razbije
Laz da otruje
Oci da otvori
Srce skameni
Zatvori
Da ga bolom
Izleci
I nauci ni pred kim
Da ne kleci
I da pusti vreme
Prevaranta starog
Da leci
Napuklo srce
Dok svaka pukotina
Ne zaraste
U oziljak se pretvori
Da jos dugo
Samo na dodir
Boli
Opominje
I podseca
Da ne juri
Se sreca
Od misli zaceta
Od reci satkana
Nama sudjena
I nikad vidjena
Iluzija
Sto kroz vazduh lebdi
I sve je drugo
Sem sudbina
Prokleta.

Kao dete nevina
kao zver surova
kao ljubav muška
stamena
Nemo stojim pred ovom lepotom
misli imam
reči nemam
surovo lepa, gotovo nestvarna slika
krš i kamen ljuti dušu mi miluje
crtice na duši zarezuje
reski vazduh planinski
otvara svaku zaboravljenu poru na koži
grudni se koš nadima
od lepote, svežine, oštine hoće da eksplodira
Bog je ovo mesto od ljubavi satkao
zelenim okitio
bistričavim vodama darovao
da ga voliš od pogleda prvog do zauvek
prvi treptaj oka pod suncem planinskim
Život,
tako se zove ova planina
Život prokleti
život najlepši
najdraži
Prokletinja moja
I kad se po kršu saplićeš
padaš, u oguljena kolena duvaš
suze u očima prikrivaš
a opet voliš
beskrajno, bezgranično
znaš da si tu gde pripadaš
Oduvek
Divlja sam planinska reka
Koža se ježi od dodira njenih trava
kao od milovanja ruke
najdražeg čoveka
grle me njeni krševiti obronci
brane me od svega titanskom snagom svojom
surovo se mršte na sve oko mene
ljubomorno me čuvaju
i nikad veći osećaj slobode mi nesebično daruju
Nerado,
teška je srca napuštam
i sve njeno u sebi nosim
blag letnji lahor u kosi
kolirit boja njenih divljih cvetova u očima
mirise nedosanjanih ljubavi u njenim noćima
Prosto me drži,
u zagrljaj steže
iskričava njena rosa večernja
dugo se nismo videle
dugo se nismo ovako radovale
strašno smo jedna drugoj nedostajale
obe poprilično matore
surovošću života proklete
blagošću nam duše namučene prožete
Noćas nam je mesec mlad
bisere darovao
I svemir se s nama radovao
U tu jednu
mrklu noć planinsku
ceo mi je život stao
Suzu radosnicu posle
godina tuge ukrao.

Svetlana Tadić

Živim
u tvojim čežnjama
neizgivorenim rečima
Živim
u tugama tvojim životnim
u besu želje neispunjene
Živim
u pogledu tvom u daljinu
uprtom
suzi neisplakanoj
uzdahu zadržanom u grudima
Živim
u sutonu nad morem
probudjenom besom tvojih užurbanih koraka
Živim
u snu tvom i ruke ti milujem od bola u pesnice stegnutim
Živim
u svakom tvom naporu
da vratiš me tamo gde nema me
Živim
a umirem
dan za danom
želju za željom
san za snom
Živim
umrla u beskraju tvoga
i neizvesnosti moga ludila
Živim
Svetlana Tadić

Sanjam

Prozirno belo seosko jutro

Miris tek pomuženog mleka

Tek umešenog hleba

Obrise belog stola i dve šolje crna kafe na njemu

Jake

Poput ruku tvojih što stolicu mi primiču

Orošene ponekom kapljicom znoja sa drvika donetom

Topli pogled tvoj miluje mi lice
poput jutarnjeg sunca tek rodjenog

Poput zarudele zore mi
iskrom radosti dušu ogrćeš

Dok usne šapuću

Dobro jutro, mila
Jesi li me i noćas usnila

Dal’ to san ili java beše
Il’ me ruke tvoje, usne tvoje
Do zvezda opijenog uzneše

Sa glavom na tvom ramenu sanjam
Prozirno seosko jutro belo

Zelenu šumu što mi nošena lahorom peva poput
Slavija bela

I znam da jednom

Tvojoj ću zori zapevati
Mlečni trag sa usana ti obrisati

U oku tvom poput tek rodjenog sunca

Zablistati.

Svetlana Tadić

Dremljiva nedeljna tišina
i jutro puno pitanja

Pustom ulicom avetinjski odzvanja bat mojih koraka

Sumorno nebo rosi vazduh
i podseća da zima još nije odustala

Promrzim prstima hvatam rodjene misli i guram ih u zapećak

Odavno znam da u njima sve počinje
a jutros su poput kamenja teške

Očima uporno tražim odsjaj sunca na asfaltu
dušom odsjaj čoveka da mi nadu vrati

Znam da je u manjku ovih dana i jedno i drugo
Mirišem teške dane još težih nadolazećih godina
I tešim sebe da to već sam videla

Srce, izdajnik pameti zanoveta
A zašto opet
nevešto beži od odgovora koji odavno zna

koprca se kao riba na suvom
vraćam ga u vodu
njenu pritajenu tišinu
u dubinama, trebaće mi još
zdravo i neokrnjeno

Susrećem život koji ne volim
U noćašnjim pijancima
Jutarnjim damama noći u pocepanim čarapama

Mučenicima koji se zauvek rastaju na peronima

Bledilo i tugu čitam jutros u ljudskim očima

I vidim, u tu se sliku ne uklapam
Nikome se ne dopadam
Začudjeni mi pogledi probadaju telo

Vlaga iz vazduha oduzima mi dah

Govorim sebi,
broji korake
ubiće te ništavilo

Osmehujem se namrštenima
Pozdravljam nemušte

I Boga pitam

Dokle

Imaš li i ti nebo iznad sebe kad dole ne gledaš

Ili nam čistilište praviš
Ili nadu želiš da udaviš

Dokle

Svi pred tobom isti
A one pitome korbačima biješ

Dokle

Misliš li da ću odustati
samo zato što duša mi pati

Dokle

Svemoćan morao bi znati
Pravedan morao bi poravnati

Puste misli pustim gradom zvone

Brojim korake
Zbrajam milione.

Nemoj…

Ne peri svoju savest tudjom dušom, greh je..

Gledah te svojim očima..slušah svojim ušima..

Ne trudi se da me ubedjujes

Ne trudi se o duši da zboriš, kad u svakoj rečenici dabogda ti se krije

Uzalud ti je sav trud i muka, uzalud bese moja pružena ruka

Dok djavola ljubis, Boga u usta ne uzimaj, istim te Bogom molim

Mišljah, verovah ti jednom da umes, da voliš

Sad vidim da sve je bilo farsa, predstava dobro smišljena u kojoj ti si
I reditelj i glavna uloga.

Samo me mimoidji, produži dalje
Ničega vise tu za tebe nema

Ne peri svoju savest tudjom dusom, greh je

Samo ti o oholosti i samoljublju ne govori
Najbolji su to prijatelji tvoji.
Svetlana Tadić

Odavno već

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju

Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje

Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda

Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče

Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče

Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog

Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata

Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju

Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.

Svetlana Tadić

Ne mogu ja da ostarim

ne više
ostarila sam davno
stotine godina imam

u koracima
u očima
u duši rastrganoj
pa zakrpljenoj

ne mogu ja da ostarim
ne više
nemoj da te izgled zavara
vekovi već u meni žive
zdenac suza žubori

od te noći davne
kad mrtva sam bila živa
kad od boga sam se skrila
osedela
ostarila

ne čudi se
dešava se to ljudima
raspukne se srce u grudima
duša se rašije
i niko ne vidi
niko ne čuje

I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš
ujutru se probudiš
i vidiš sebe
i znaš

ne možeš više da ostariš
jer si se ponovo rodio
u krvi svojoj koja je liptala
u bolu svome koji je kidao
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali

u zraku sunca tek rodjenog procvetaš
i znaš
I sebi kažeš

ja više ne mogu da ostarim
mogu samo da postojim
mogu strašću vekova
da volim

Ne mogu ja,
ne više
da ostarim.

I kažeš
od milion žena birao bi baš mene
kažeš to tako sigurno
lako
sa titravim šeretskim osmehom
nežno, polako
da li zato što te na nekoga podsećam
da li zato što te suviše osećam
ili pak zato što ti na nepoznato mirišem
al’ eto kažeš
i ja ti verujem
Ćutim
ali bih da te posavetujem
Nemoj
ja se lako za dušu lepim
Nemoj
ćudljuva sam, lako odlepim
I inat umem do besvesti da teram
da te najviše imam
kad te najviše nemam
da kad za tobom umirem
najlakše te oteram
Nemoj
pokajaćeš se brzo
ne umem na pola
ne umem bez bola
ne umem da lažem
istinu ti kažem
Nemoj
previše se ja smejem
previše dušom svet grejem
previše dajem
predugo trajem
Nemoj
ako sa jednom ne umeš
svet da ti poklone
malo je
Nemoj
obrati pažnju na te milione
previše sam ja svoja
previše mi je da milion drugih sanjaš
a od miliona mene biraš
i zauvek me za sebe tražiš
Nemoj
znamo oboje
ti si vetar, a vetar se ne vezuje
Nemoj
ako nećeš da mi traješ
nemoj reč da mi daješ.
Svetlana Tadić

Čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću ti sebe kao poklon staviti na dlan
nemam ja više ništa da ti dam
sve što je bilo, sve što je moglo
uzeo si davno sam
čemu se ti, majke ti, od mene nadaš
da ću za tobom da posrćem i padam
nećeš, rodjeni, taj film gledati
onom ko me ne ume
ni mrtva se neću predati
i stvarno, majke ti, čemu se ti više od mene nadaš
sad bi, možda, i platio da stradaš
i slabost bi rado u izlog stavio
i sve praštao i sve zaboravio
bezgranično verovao
beskrajno se nadao
a sve si moje zgazio
drugoj se zvezdi noćima radovao
tvoja su dela neprijateli tvojih reči
slomljeno jednom se ne leči
zakrpe ružne na srcu lelujaju
sećaju se, pamte
suze mi još pakleno iz zenica plamte
I da, čemu god da se nadaš, znaš
povratka nema kad izdaš
oproste reči, oprosti duša
sama sebe spali
da tebe prokletstva spasi
nek gresi, kako reče, budu moji, nikako naši
nijedan me greh više ne plaši
i djavole sam sa tvog puta proterala
koliko sam te volela
I stvarno, reci
čemu se više ti, majke ti,
od mene nadaš
dok me lepo lažeš
molim te, u oči gledaj me
ne trepći i pogledaj ne sklanjaj
toliko mi duguješ
meni, koja ti mirno kažem
da, beskrajno volim te,
ali više ne želim te
zavet sam sebi dala
te tmurne noći
kad je duša umirala
i gola i slomljena
nanovo se u mukama radjala
I tad ja sam znala
sva vasiona tvoja udaviće se u bujici mojih suza
u viru moga žala
nisi mi verovao tada,
eto poslednji te put pitam,
čemu se, majke ti rodjene, od mene,
nadaš sada.
Svetlana Tadić