Аутор: Svetlana Tadić

Za gospodju znam,šta pije gospodin…😘
……………..

Naručiš mi pesmu kao u kafani rakiju
a onda reči istinu
ne umeju da sakriju
iz čaše rakijske i
duše pesničke
bujica ljubavi poteče
Naručiš mi pesmu
kao bokal rujna vina
i u nju stane i jesen i leto i zima
i znam sve te to ne zanima
Naručiš mi pesmu
umesto samo jednog pitanja
Jer na to pitanje odgovora nema
Naručiš mi pesmu
da uz stih tuga ti zadrema
da sreca se probudi
Naručiš mi pesmu
a veliš mi dobro mi samo budi
U pesmi toj
duša ti moja salutira
beskraju te pozajmljuje
U tamnice bi srca tvoga
napacena da se sakrije
Okove oko njih iskuje
Naručuješ mi pesmu
da je ispijaš polako kao rakiju
da radost sa vinom mi natoči
da te sakrije u moje oči
da dušu u dušu pretoči.

Svetlana Tadic

Ako me ikada tražiš
Potraži me na izvoru
U žbunu kraj puta
U noći kojom mesec luta
Medju lišćem što
Ti pod nogama šušti
U vetru koji ti obraz para
U zvezdi koju si video
Da je pala
Traži me na svim
Čudnim mestima
Samo me ne traži
Medju ljudima
Tamo sam bila
Otud sam nestala.
Svetlana Tadić

Lako je kad gubiš od najboljih
u fer igri, poštenoj
lako je kad daš sve od sebe i više, a gubiš
lako je kad ulaziš u ravnopravnu borbu pa sreća pretegne, odluči
Lako je i kad izgubiš
dobijenu bitku u kojoj si časno poginuo
sve je lako
osim kad prljavu igru gledaš
stradanje nevinih, poštenih
Jebi ga, nisi Bog ti
ne odlučuješ ti
ne možeš da zgromiš kretene koliko god to zaslužili
a ne možeš ni da gledaš
E, tad budi majstor pa lakom odluku načini
imaj petlju da drekneš da se do neba čuje
znaš, jači su
znaš, sve im se može
samo se prekrsti i reci
sad pomozi Bože,
ako te ima, ako te uopšte zanima
ne molim te za sebe
već za čeljad nemoćnu
učini da zlo dobije kaznu
u okove ga strpaj
ako se ja ne bojim, koju
živu rastrgnuti mogu
čega se bojiš ti
nedostižan, svemoćan
i nevidljiv
Ili ti je svejedno, lako
da gledaš kako se
i oni po tvom liku stvoreni
za prevlast, za zlo se
bahato bore
a onda se na tebe pozivaju i skrušeno,
ponizno, lažno
ka tebi gledajući za
oprost grehova mole
Lako je reći da svi smo tvoja deca
lako je lagati i sebe i druge
ali nikako lako nije
pokazati i tebi zube
pa neka bude što bude
bolje i časna smrt
sve je bolje
no živeti lako
dok gazi te svako
praštaj il’ ubi, tvoja je volja
lako je spaliti
lako uništiti
teško je biti od sebe bolji
teško je živeti tamo
gde caruju najgori
a i oni postoje i traju
sve po tvojoj volji.
Svetlana Tadić

Ovo su dani veliki
kad bi o slobodi
trebalo pevati,
iskreno, odlučno, čisto!
Al’ pesma naša
sa lelekom, tužnih
predaka naših,
koje postidesmo,
ovakvi kakvi jesmo,
jetko se meša.
Do neba odzvanja tuga
što ponos velikih sakriva.
Opmena je reč svaka,
jer oni i nemoguće su mogli.
A unuci njihovi, glave
su pred životom savili
sebični, sitni i mali.
Kao da su pred životom
uplašeni zastali.
Ne, ne verujem u tu priču.
Otadžina se kao majka voli
i kad je teško i kad boli.
I kad pogrešne noge
njenim poljima gaze.
Sve je prolazno,
i ništa nije do veka.
Na tebe, na mene,
na nas, ova izmučena
zemlja čeka.
Zato hrabro svi dignimo glave.
Da ne bude da su
mnoge uzalud pale.
I gde god hodali,
gde god živeli,
setite je junaka
od kojih ste nastali.
Koji i kad su gubili
veliki su bili,
i o zemlji svojoj
ponosno pevali!
Svetlana Tadić

Kad čovek nesmotreno
dirne u ono što se
ne dira
Kad se suzama
majčinske oči napune
one iste što su
blagošću svojom
tešile i lečile
i bolesnu dušu milovale
Tad teško bude
I za stene
ne za obične ljude
Srce se na pola odeli
a svi bi delivi da
budu celi
Bol tada huhti i zavija
duša se grči i uvija
sjaj u očima zgasne
i tuga caruje
do u sate kasne
Kad se dirne u ono
što se ne dira
tad srce stegni
na oltar istinu stavi
I ne daj mislima crnim
da caruju u glavi
Olujni ce vetrovi proći
Talasi veliki, jaki
postaće nemoćni
U tišini sebi pruži šansu
da nemire kroz miran
hod smiriš
Da uprkos svemu
Voliš
I ljubiš
I ziviš
Naučenu lekciju upamtiš
i mir u carstvo svoje vratiš
I shvatiš
sve se ljubavi dele
i sve su ljubavi vredne
jedino kad su cele.
Svetlana Tadić

Izgubljeni dom
Ili
sećanje zvano bol

Postoje mesta kao i ljudi
na čiji pomen samo duša zaboli
Postoji i živi u nama želja da ih pamtimo onakve kakve smo ih voleli
Sećamo ih se, ali im se više ne vraćamo, tamo više ne idemo
Sve naše najlepše je u njima ostalo, u nama sagorelo i duboko zabolelo
Sve kad nam otmu samo ta nam sećanja ostanu
Da poput nikad ugašenih zgarišta peku i bole u duši
Ne znaju ljudi kako je kad neko dom, život ti sruši
Život te povede dalje,
čak i darežljiv prema tebi bude
da ti, ne štedi
Ali bol u tebi tinja, sećanje ne bledi
Možda imao si manje
možda si i teže živeo,
ali si tamo živ bio
pevao, leteo, gnezdo svio
Nisi bol u duši kao sada krio
A znaš, nisi to ni čim zaslužio
Postoje ta neka mesta koje ne možeš da praštaš
Kao ni ljude koje si uzalud,
nerazumom nečijeg razuma izgubio
Postoje
Traju
Mrtvi u tebi žive
Te kuće, oranice
Voćnjaci i njive
I bistre reke
I ulice starog grada
I boli i boleće uvek
koliko god ti sećanja
na njih bila mlada
Čovek zavoli, koren pusti
Djavo se upetlja i njegovi
prljavi prsti

I dok traje
to se sećanje zove bol
a traje život vasceli
I kad oko zaplače
I kad se srce veseli
Okrnjeni nikada ne mogu
postati celi
To je mesto medja
u grlu grumen soli
zbog njega se i dalje diše
ono se zauvek voli.
Svetlana Tadić

Jednoj zeni

Tuzan je dan danas
Kao i onaj juce
Kao i onaj sutra
Tuzni su dani
U kojima se o
Žalosti peva
A pevacu vam
Grlato
Jako
Glasom punim suza
Rukama punim ruza
O zeni jednoj
Ptici ranjenoj
Lepoj i umornoj
Hrabroj i slomljenoj
Deo sebe je zivo
Sahranila
Zemlji poklonila
Da joj dragog
Zauvek greje
Da ga na putu teskom
Prati
Raduje
Nasmeje
Njen zivot sad je
Prica podeljena
Imedju dva sveta
Ljubavi zaspale
I ptica živih
Njena je snaga
Neizmerna
Oci joj reka suza
Srce basta radosti
Ne može niko
To da shvati
Ko se od sebe
Delio nije
Kad se od srca
Zivot otkida
A samoca napada
Bez srama
Bez stida
Veselim glasom
Tugu vam pevam
O sreci njenoj
O bolu večnom
O nadi iz mladih krila
Zbog kojih bi se
I sa đavolom borila
Ta ptica bela
Obicna zena
Danas ko srna plasljiva
Sutra ko titan jaka
Sto se je zivotu
Hrabro zaklela
Da zarad dece svoje
I slomljena
Ostace cela.

Svetlana Tadić

Kao dete nevina
kao zver surova
kao ljubav muška
stamena
Nemo stojim pred ovom lepotom
misli imam
reči nemam
surovo lepa, gotovo nestvarna slika
krš i kamen ljuti dušu mi miluje
crtice na duši zarezuje
reski vazduh planinski
otvara svaku zaboravljenu poru na koži
grudni se koš nadima
od lepote, svežine, oštine hoće da eksplodira
Bog je ovo mesto od ljubavi satkao
zelenim okitio
bistričavim vodama darovao
da ga voliš od pogleda prvog do zauvek
prvi treptaj oka pod suncem planinskim
Život,
tako se zove ova planina
Život prokleti
život najlepši
najdraži
Prokletinja moja
I kad se po kršu saplićeš
padaš, u oguljena kolena duvaš
suze u očima prikrivaš
a opet voliš
beskrajno, bezgranično
znaš da si tu gde pripadaš
Oduvek
Divlja sam planinska reka
Koža se ježi od dodira njenih trava
kao od milovanja ruke
najdražeg čoveka
grle me njeni krševiti obronci
brane me od svega titanskom snagom svojom
surovo se mršte na sve oko mene
ljubomorno me čuvaju
i nikad veći osećaj slobode mi nesebično daruju
Nerado,
teška je srca napuštam
i sve njeno u sebi nosim
blag letnji lahor u kosi
kolirit boja njenih divljih cvetova u očima
mirise nedosanjanih ljubavi u njenim noćima
Prosto me drži,
u zagrljaj steže
iskričava njena rosa večernja
dugo se nismo videle
dugo se nismo ovako radovale
strašno smo jedna drugoj nedostajale
obe poprilično matore
surovošću života proklete
blagošću nam duše namučene prožete
Noćas nam je mesec mlad
bisere darovao
I svemir se s nama radovao
U tu jednu
mrklu noć planinsku
ceo mi je život stao
Suzu radosnicu posle
godina tuge ukrao.

Svetlana Tadić

Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Srce sam u froncle rasparala svakodnevno izvlačeći niti ljubavi i dobrote za druge

Kažeš napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
Dani su od buke poludeli
planete se zbog nepravde sudaraju
Postala sam sova čekajući noć da sopstvene misli čujem

Poezija je kažeš, kad je ritmična, nežna, razdragana
I kud sad da krenem,
u koje bespuće mozga, da svako nagomilano zlo zaboravim
Iz koje fiočice rasparanog srca nit nežnosti da izvučem
kad sve u njemu od tuge puca

Napiši mi jednu pravu žensku, ljubavnu
kako kad mi ljubav pred očima streljaju
kontinente da pregazim tražeći mrvicu iskrenosti
okeane da preplivam da plamen sveće sačuvam
Noć je moje utočište
spas za pesmu i mene
kad se ludilo okolno bar malo utiša
kad suze rominjaju kao kiša
i duša izmučena kroz stih progovori
tuge rimuje, jecaje štimuje
i diše duboko do stomačnih dubina
kao žena kad se za porod sprema
sama, tiha i nema
prava ženska ljubavna
možda se još jednom za tebe rodi
od žene koja se medj ratnike sprema
da u ljutom boju životnome
odbrani pravo svoje da još jednom nežno zapeva
još jednom slobodom poleti
još jednom istinski živom
se oseti
Kroz jednu pravu žensku ljubavnu
tebi željnom i ljubavi žednom darovanu.
Svetlana Tadić

Noćas mesec ima oči tvoje
Noćas zvezde tvojim glasom pričaju
Noćas vetar tvoj miris nosi
Nas samo tišina prija mislima
Noćas po ledu užarenom gazim
Noćas juče ne postoji
i ne želim da noć prodje
Noćas je dan najlepši koji te čuva i u neprolaznosti traži
Noćas si opet teptaj srca najbliži i najdraži.
Svetlana Tadić