Аутор: Svetlana Tadić

U koraku ti slutim mir, čvrstinu i postojanost.
U očima ti čitam
duboke nemire,
besne i teške bitke.
Ko si ti?
Rodjena na razmedji dva sveta
detinji strah te odaje
a tvoja snaga plaši
Ko si ti?
Otkud to da su se ukrstili putevi naši
čime sam te prizvao?
i zašto bez tebe ne mogu,
dok od tebe bežim
svom snagom svojih nogu?
Ko si ti?
I zašto tako mirno čutiš
dok duša gladna
odgovore čeka?
iz kog si to pristigla veka,
ko te osim mene
još priziva i čeka?
Ko si ti?
Iritira to tvoje ćutanje
blagi pogled
i osmeh naivno veliki.
Duboko u mene ponireš
teraš me u nepoznato,
u beskrajno lutanje,
traženje tebe u meni.
Ko si ti?
I otkud ti pravo da mi se u misli tako bahato nastaniš,
da mi oči i
dušu tako raskošno hraniš?
Ko si ti?
Osećam da mi nećeš reci
čak i ako te brutalno napadnem,
čak i ako inatno se okrenem i nestanem.
Znaš da vratiću se opet
tom čudnom magijom privučen,
nemoćan da od sebe pobegnem,
nemoćan čak ni da trepnem dok me tako gledaš,
na dlan mi dušu stavljaš
kao da ih bezbroj imaš.
Tiha, mirna,
u nekom svom svetu zagubljena,
za mene gotovo
nemoguća, nestvarna žena.
Ko si ti?
Osim iskonske ljubavi čiste
Imaš li drugog imena?
Svetlana Tadić

Ne mogu ja da ostarim,
ne više, ne mogu;
ostarila sam i osedela davno,
stotine godina imam,
ne mogu ja da ostarim…

U koracima, u očima,
u duši rastrganoj, pa zakrpljenoj;
ne mogu ja da osedim,
ne više… ne mogu više…
Nemoj da te izgled zavara,
vekovi već u meni žive;
zdenac suza žubori,
od te noći davne
kad mrtva sam bila živa;
kad od boga sam se skrila,
sedela, ostarila…

Ne čudi se,
dešava se to ljudima;
raspukne se srce u grudima,
duša se rašije i niko ne vidi;
niko ne čuje samoću moju,
niko ne čuje, niko ne čuje…

I neko vreme samo postojiš
i svoje se senke bojiš,
ujutru se probudiš, vidiš sebe;
ostarila, osedela,
osedela i znaš
ne možeš više da ostariš…
Ponovo si se rodila
u krvi svojoj, koja je liptala
u bolu svome;
vekovi se u tu noć satkali
mudrost i snagu ti dali…

U zraku sunca, tek rođenog, procveta i znaš
I sebi kažeš:- Ja više ne mogu da ostarim!

Više ne mogu da ostarim,
mogu samo da postojim;
mogu strašću vekova
da volim…
Ne mogu ja, ne više
da ostarim,
ne mogu ja više da osedim…

Svetlana Tadić

Ta klupa stara
na kojoj često sedim
i koja sve moje tajne zna
amanet je tebi
tebe je njena druga polovina godinama čekala
Tu, dugo već sena tvoja spava u moju samoću umotana
ona sve čuje, sve oseća i
sve o tebi i meni zna
o mladalačkom zanosu
matorih godina
o sujeti koja život razara
o strahu koji svaki pokušaj sa prefiksom živeti obara
ona je u hrastovom hladu
debelom i krošnjom kao najboljim kišobranom
nemi svedok mojih stihova
poderanih stranica
preplašenim količinom nežnosti koju sam na njih prosula
pa drhtavom rukom i svežnja otrgla
žgužvala, bacila
i stari čistač ulica
koji ih uredno prikuplja
hrapavom rukom ispravlja
I gladan života i ljubavi čita
I on zna
mudro ćuteći me iz prikrajka gleda
marljivo mi mesto sakriveno pod hrastom čuva od slučajnih prolaznika
često se lukavstvom posluži
pa natpis stavi
“sveže ofarbano” iako znam da ukloniće ga čim me ugleda
nazvaće mi najtiše dobar ti dan na svetu
ispratiti me pogledom u kom dobrota zablista
i pokretom ruke mi reći
I danas si širok osmeh
od života skupo pazarila
a suza ti se kao mač u dušu zabila
izubila sve si što si pola veka gradila
pravim se da ga ne razumem
naprečac sedam kao da više hodati ne umem
Kako su ti deca, Stevo?
Dobro su dušo, koliko malopre, javi se evo
a zna da znam da me laže
ali ne, laži su u rečima
u njegovoj duši to je istina
I danas si sama, tiho konstatuje
i njegova duša laž moju naslućuje
da jednom doći ćeš
na drugu polivinu usamljene klupe sesti
da će nam se pogledi sresti
Uzmi cigaretu Stevo, odmori na čas
neće svemir stati zbog nas
uzmi ovo, deci ponesi
tata vas voli, to im svaki dan reci
buni se sramežljivo moj prijatelj divni, poštenjačina silna što naslinjen na metlu Dučića mi govori
što razume koliko odsustvo boli
što se sa mnom, kaže,
najsladje nasmeje
dok oko klupe usamljenjene lagano čisti
on zrna ljudskosti seje
za tren ponekad zastane
pogleda me pomalo začudjen i tiho upita
zna li ta muška protuva,
koliko ti je bola nanela?
U smeh prsnemo skupa
on korak s metlom hvata
ja krećem dalje,
zgužvan osavljam stih
na klupu pod hrastom
možda te nanese put
i drug moj ti Boga nazove
i kao Dučića meni
izgovori ti zgužvane stihove moje
Mada znamo oboje
čuda samo u pesmama postoje.

Bogojavljanska

U jedan zalazak sunca
želim da se vratim
pobrišem godine izmedju
sada i tada

Da obecanja sebi datog
setim se
da gledaću uvek napred
da i noću može da svanjiva
da bez ljubavi
život ne biva

Da davno zaboravljeno
ostrvo oživi
nadama mojim nahranjeno
slutnjama i tugama nekim
korenje da satrem

Hoću da sa željama mojim
i želje tvoje rastu
I nemoguće postanu
da nema tako velikog
svemira u koji mogu
da stanu

Želim da suton jedan davni
u budućnost pošaljem
da tamo te sačeka
makar te čekao
I cela dva veka

Vreme mi više nije merilo
jer umrlo se više puta
I više puta oživelo
kroz sutone mnoge
nikad dosanjane
kroz čekanja razna
nedočekana

Mladim ljubavima
sudjena
htenjima velikim
sludjena
želim život sav
u poslednje čekanje
da sažmem
na dlanu jednom
nadom pokrivena
mirno da zaspim.

Svetlana Tadić

Mir
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni
Ti u duši mirnoj spavaš
Srcu drhtaj produžavaš
Nek oluje sve poruše
Ognjište si jedne duše
Tinjaš nežno neizbežno
Ti led topiš
Muku hladiš
Neka puca nek se ruši
Miran budi i pevuši
Osmeh sjajan poigrava
Duša jedna mirno spava
Pokrivka je ona tvoja
Miris dunje tu se širi
Da te čuva i umiri
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni.

Kojom gorom

Kojim putem
Kojom stazom
I bogazom
Koji oblak kišu nosi
Koja voda požar gasi
Eh živote, drug mi nisi
Otrovaše dušu misli
Otima se
I batrga
Svaka noć k’o vek duga
Zora svaka srce rani
Svi su dani odbrojani
Inat gruva
Pute traži
Nema bolji
Nema draži
Život izvor stari pije
Žila vratna jako bije
U šumarku mašte moje
Siluete naše stoje
Ne boji se srce moje
Medj rebrima
Reči škripe
I kroz zene reka gruva
Sve videla
Sve sam čula
Usudih se da verujem
Zaradih da tugujem
Neću pasti ne plaši se
Kroz život se hrabro gazi
Bogu dušu
Tebi želju
Živi, snevaj
Nikad nećeš da razumeš
Nisu ovo tvoje staze
Nikad nećeš ni da umeš
Kojom gorom
Kojom stazom
Zvezdo, sestro
Oj meseče, brate mili,
Vi ste vazda tuda bili
Svedoci ste moga muka
Čuvajte mi
Tajnu staru
I molitvu na oltaru.
Svetlana Tadić

Hajd’ nek vam bude!

Sve je za ljude.
Samo, malo mnogo ja imam godina da biste me ubedili da je crno belo,
I da je tužno veselo.
Da su vam osmesi iskreni
Dok vam gledam dušu kako ciči i pišti.
I manite me sa tim pričama o sreći, dok se sanja o svili i kadifi.
Svi male kućice na kraju sveta sanjanju a dvore mermerom i zlatom optočavaju.
I niko zavidan nije.
I nikom ništa osim sunca i parčeta hleba ne treba.
Zavera me vaša iza svakog ugla vreba.

Hajd’ nek vam bude!
Svrstani smo svi u ljude.
I po načinu kako pevamo
Bistri će um, razumni, znati šta pričamo a šta snevamo.
Sve se neke užvišene ljubavi radjaju, a ljudi se kao zveri glodju i svadjaju.

Hajd’ nek vam bude !
Da ne razumem se ja ni u život ni u ljude.
Valjda je to zato što kad zaboli ja vrisnem, bol kroz glas, kroz suzu pustim.
Kad se smejem zagrcem se i ne znam da stanem, bila u kući, na ulici ili kafani.

Hajd’ nek vam bude
Ali ja i dalje smradove necu računati u ljude.
Nema te sile, tog opravdanja, da me ubedi da zlotvoru je krivica manja. Da nije hteo, da nije znao, da mu je žao.

Hajd’ nek vam bude!
Svet je i tako skrojen da kako drugi hoce tako i bude.Ali taj svet koga ljudi kroje ima samo dve siromašne boje.
Kad se pomešaju i smute zivot siv bude.
To nije život za ljude, vec za poslušnike i uplasene ptice u kavezu rodjene, koje i kad bi leteti mogle padaju ničice.

Hajd’ nek vam bude!
Ali meni biti neće, ja se nikad ne mogu odreci srece. Jer kućicu na kraju sveta imam, svilu i kadifu ne poznajem, ne grabim i ne zavidim.Zbog želja, prokletih vaših, ja se često postidim.

Hajd’ nek vam bude!
Aplauz od mene imate za farsu vašu, najstrašniju moru moju današnju.
Hajd’ nek vam bude!
Kad prigusti poželećete i vi medju ljude, obične i male, one koje sad držite za budale.
Svetlana Tadić

Ne traži od nje da bedeme svoje ruši
ako gnezdo ne želiš da sviješ
medju tim zidinama
ne traži da strahove pobaca
oni su je kroz krugove pakla vodili
glavu sačuvali
Ne ume ona više
rečima da veruje
kad zla kob dodje
reči ućute, nestanu
ne traži da glumata ti
savršenu ženu
jer savršena nije
jer plače, vrišti i razbija
kad je zlotvori za dušu ujedu
Ne traži ništa
samo, ako umeš,
budi tu i ćuti
vremena daj joj da te
domaćinski u srce smesti
da ti dah i bilo oseti
miris sa dlanova u nozdrvama ponese
ne serviraj joj priče
ko, šta i kome bio si
koliko moćan i jak
za nju više,
jaki i moćni ne postoje
postoje samo oni koji znaju da vole
pred njima sami padaju bedemi
samo takvima se srce samo otvara
Blagost njihova planine pomera
zato ne traži i ne pritiskaj
uplašiće se njena duša izujedana
pomisliće još jedna prevara
ponovo izdaja
tu je guju dobro zapamtila
Ne traži ništa da treba i mora
Jer ona se je namorala
i od moranja upravo rastala.
S. T.

Dan je bio običan, čak dosadan
U duši se zakuvalo, dogorelo
Protiv svega umem
sem protiv nepravde prema meni načinjene
Ne umem, ne znam
mozak vri, srce udara
Sve se skupilo ispod damara
Nemoćna da se savladam
Besna na sebe i čitav svet
Najgorim mislima obuzeta
Svest sužena
Suza produžena
Kažem
Kraj
Dosta je
Nema me
U tom trenu nešto se u duši prenu
Za koga
Zašto ubih sebe u trenu
E nećeš sestro,
Nije ti medju kukavicama mesto
Bosa na put izleteh
Da misli pokupim
Glavu ludu ohladim
Sebi se vratim
Umesto da sebe za glavu skratim

Od tog dana vazda u kući imam dežurne cipele kraj vrata
i dežurni mantil na čiviluku
Ako se zadesi da se ta muka ponovi
da u njih uskočim
da bes prikočim
i izletim napolje u ništa
u mrak, u svadju sa sobom
da razjasnim stvari sa Bogom
nikad više ne sa ljudima
nikad više medju zveri
zverinjak ovaj ljudski
nije po mojoj meri.
Svetlana Tadić