Добродошли!
Трчим кроз године
које у мени носе вртлог
мисли, идеја и снова.
Бијем битке из прошлости,
свестан да губим себе.
Победника нема за сада.
Само Анђели Божији
знају истину
коју морамо дочекати,
коју морамо заслужити.
Овако или онако,
она увек исплива,
не може се сакрити.
Некада она боли
као душа после издаје.
Која боли,
плаче,
можда се смеје,
свесна да је то могући почетак краја,
цивилизације, а најчешће
сопственог морала.
Јел битка која долази
мора се добити.
Зоре дочекујем срећан.
Црне мисли по глави ми се вуку целу ноћ,
муче ме и сатиру.
Живим као да не живим,
корачам као да сам мртав.
Од муке палим цигарету на цигарету,
ракију пијем као воду.
Претерујем,
али овако више не иде.
Све што знам , не знам.
Истину од мене крију.
Болну.
Али истину.
Улази у живот, урнише,
руши моје снове.
Све што сам сањао, више не сањам.
Све што сам желео, више не желим.
Само тишину.
Она је мир душе.
Она је сведок
истине која боли,
све нас
Играмо се са душама умрлих ратних другова
Са свим недореченим,
изгубљеним, оплаканим судбинама,
сирово упрљаним крвљу,
а окупаним у медовини
старих Словена.
Ратника светлих,
не прљавих од блата,
образа румених од плача,
а не од шамара црне судбине.
Заливени у праскозорје
невидљиве истине,
што сабира сапатнике
у смрти и у животу.
Плачем за њима
погледом упртим у небо,
где облаци језде
окупани сунцем,
у свечаним кошуљама
и плавим панталонама,
џепова препуних
гуменних бомбона
У запећку свог живота чекам мало животне среће.
Туга узима маха.
Уздаси и сузе праве ми друштво.
Ја полако копним.
Чекајући живот да дође
на наплату , крив сам
Не једем. Не спавам.
Патим.
Јутра дочекујем будан,
уста сува од бола.
Кроз прозор погледом пратим једног лептира.
Његов лет буди ми наду,
трачак осмеха,
искру живота на мојим уснама.
Мами погледе
уморне од плача,
заборављених наших митова,
свих срећно омамљених
душевних болесника
наших усраних живота.
Опрост је ипак тежак
Када се чека
Седим у задњем реду
овог животног позоришта.
И чини ми се да све видим,
без обзира где сам.
И не свиђа ми се ништа.
Све је обично, нормално ,
али та нормална ненормалност ми се не свиђа.
Из те нeнормалности мора да испадне
Србин,издајник , мора
А , то ме плаши
Пуни смо их кроз векове.
Волимо паре, власт, иметак,
све животне нормалности.
После се и њихови потомци кају, али касно.
Карма је сигурна и немилосрдна.
А историја памтии баца их у блато.
Тако је било
Тако ће и бити.
Цео век
Ипак на крају
схватиш да је све исто
Да се ништа не питаш..
Да је све то једно велико срање
Родиш се
А ниси то тражио
Док си мали све буде уреду
Живиш
Растеш
Почињеш да желиш
Да порастеш
Будеш велики
Завршиш школу
Одеш у војску
Вратиш се,
запослиш.
Ожениш и децу добијеш
Школујеш
Пошаљеш у војску
Запослиш ожениш
Унуке добијеш
Дође твоја пензија
И док чекаш крај
Схваташ истину
Све
је давно договорено
и планирано
Стигле су ме ноћас успомене,
Разарају ми душу.
Све што је ваљaлo
остало је записано у времену.
Сада је живот
једина права истина,
остала мимо чаше,
музике и пијанства
због тамо нечега.
И жене
које су се баш тада појављивале,
увек изненада.
А тако тајанствено и нестајале.
А кад дође неко весеље,
Када ме песма погоди
Пијем.
Душу своју смирујем
Од разних глупости,
Мојих разочарења
Насталих током година
То никада нећу заборавити.
Пиће, кафана ,
увек ће се кроз сећања,
њима враћати.
Баш топла ноћ,
лутам градом,
ни о чему не мислим.
Кучићи лају,
мачке мјаучу…
време за луталице, идеално.
Уживам док корачам,
примећујем како небо бледи,
још мало, па свиће.
Постаје прохладно.
Трамвај долази.
Полако потрчим и ускочим.
Само шофер
и једна девојка,
поред њих пас.
Сви замишљени,
ко зна где су мислима одлутали.
Полако свиће,
умор влада нашим телима.
Излазим.
Куче ме прати.
Још мало, стижем кући.
Време је
за, ваљда,
заслужени починак.
Када небески свод
спусти своје тамне скуте
на кровове мога града,
и када звезде
обасјају небеске долине,
Ја, погледом упртим у небо,
тражим Бога,
очекујући нешто.
Узалуд.
Поглед остаје
уперен у празнину.
И само понека искра сећања
зацакли у мојим очима.
Тек на крају свега схватиш
то је то.
И даље нема.
Стигао је крај
Данас живимо време
затворено у пластичну кесу,
налик прошлости која искривљена стоји
на улазу у кутију
створену само за нас.
Прогнани из јуче,
и скривени у нама самима.
Као самураји што умиру у истини својих мана,
иако знају све елементе сопствене пропасти
отргнуте из заборава.
Као звезда водиља
што прошлост води на суочење
са истином стварности.
Величанствено звучи та искра самосвести,
створена за нас, пропале хероје живота,
који се полако враћају
из неког нама својственог сна.
Из доживљаја проживљених давно пре свих савремених токова пропасти
створених за неко ново рађање.
А ми,вадимо прошлост из џепа ,
кољемо га за наук свима,
као неприкладну творевину
Док свом снагом покушавамо
да створимо нову.
Прошлост корача у садашњост,
садашњост клизи у будућност,
а ми пуцамо по шавовима времена.