Добродошли!
Увек се сетим мога деде Радомира,
када дође наша слава.
Имао је винограде,
воћњаке моравке шљиве,
радњу за израду споменика,
четири сина и две ћерке.
Није било струје,
ни телевизора, интернета,
ни мобилних телефона.
Поштовао је Бога,
јер му је Он дао
све што му треба.
А данас,
кућа у селу је полу срушена,
обрасла у траву.
Воћњаци и виногради – искрчени,
радионица – порушена.
Туга до неба.
Оног дана када сам добио дијагнозу – МС
Нисам у њу много веровао.
Мислио сам – лако ћу.
Али све је било све теже и теже.
Неспретност и падови
Постали су саставни део мог живота.
Када сам престао да радим и да цртам иконе,
Схватио сам – не могу више.
Тражио сам хоби,
Али ништа није могло заменити
Цртање икона.
У једном тренутку написао сам песму.
Прочитали су је други,
Рекли су: „Добра је.“
Сада се сваке ноћи будим,
У исто време,
И записујем песме
–Да ми не побегну.
Зато молим Бога
Да ми остави памет,
Да пишем
песме,
Да их не заборавим.
Лудило
Моје лудило зависи од чистоће моје душе.
Заборављен у лавиринтима и путевима времена,
достојан своје луцидности,
покушавам, али не успевам
да додирнем животну светлост,
ону коју носи сама пирамида
будућих догађаја.
Вечни акварел будућности,
коју инспирише мој живот
промашеног песника
изгубљених тајни мозга,
вечити револуционар нада
изгубљених душа.
Спремни на све,
за мрву светлости
ЈУТРО
Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.
Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.
Ја пијан, од ноћи пуне дима,
зноја певачице и лошег алкохола,
јурим на заслужени починак,
вечитог животног губитника,
изгубљеног у раскораку његовог времена
и простора животних чињеница.
Јутро се родило.
© Саша Козић