Аутор: Saša Kozić

Седим на кревету.

Сам сам.

Сви моји раде.

Данас је Свети Ђорђе.

Чујем зидни сат

како откуцава секунде.

Питам се ,

колико сам минута

проживео за ових шездесет година.

Почињем да рачунам:

један минут , шездесет секунди,

један сат , шездесет минута…

И најзад ,

533016 сати,

31980960 минута.

Ако је тачно.

Кад неком кажеш ,

много је.

А у ствари ,

кога је брига.

Мени је досадно.

Док рачунам,

гледам муву на прозору.

Стоји.

Ваљда се греје.

Ударам је.

Убијам.

…

Шта сада?

Тек када је тишина

проговорила из мене

схватио сам да је то песма

Крили смо се заједно

ја , песме у телефону

а живот , мене

Плашио сам се да ми се не смеју,

можда сам направио грешку

Више ми није било битно

да напишем нешто

већ колико ћу гласова добити

У целој тој причи

изгубио сам себе

Опет ћу почети да ћутим

да не пишем

себе да повратим

Да осетим громогласну тишину

која се гуши у сопственом еху

а гуши моја чула

Себе у мени

тражим време које ме покреће

да победим себе

Да песме из мисаоног затвора

изађу веселе

Јер

ипак изгледа

тишина ствара уметнике

Док тишина јечи

у мојој глави, правећи кривине,

креативни хаос јуриша

на последње трзаје

мог, могу рећи, умишљеног писања.

Ја узимам себи за право да судим

свима онима који мисле да знају

голготу коју пролазимo.

Разумеју само они

заведени светлошћу великих градова,

који од сопственог смрада

не виде истину

која их окружује.

Истину малог човека,

свакодневно силоваnог

у беспућима модерног живота.

Свих оних политичара

чије су душе испране алкохолом,

који својом мантром свакодневице

уништавају све познато

у овом непознатом свету,

пуном смрти.

Све моје идеје и мисли

сакупио сам

и бацио у запећак младости.

Прождиру ме године,

болест…

а време , не иде,

лети.

А ми ,

чекамо.

Увоштили смо се чекајући,

мислећи да смо паметни.

Нисмо.

Само смо се скупили,

згрчили,

па изгледамо паметни.

Чекамо.

Не знамо шта.

А има само један излаз,

вечност.

Када нас одведу тамо,

све стаје.

Време не тече,

не иде,

не лети.

Ми стојимо.

Вечност стоји.

Седим по цео дан,

Читам и пишем много.

Окренут сам себи,

Можда зато и разумем ову ситуацију.

Америка је за цео свет ,

Осим за Русију.

Европа за све Балканце ,

Осим нас Срба.

Ми никога не слушамо.

Ко би хтео нама да господари?

Не дамо се.

Бар покушавамо да се надамо.

Многи су зубе на нама поломили ,

Са Дрине, Дунава, Саве, Мораве

Побегли.

Они и данас

Теку.

Улазе у вечност.

Надам се

Да ће и Србија

Данас сам чуо

за мене страшну вест.

Друг ми је умро ,

Горан.

Срце га издало.

Нашли га у кревету.

Сам је живео.

Никога није имао.

Ни жене, ни деце.

Сам.

Као стари пањ.

Да ли је био жедан

или гладан,

више није битно.

Један од оних

што ништа не причају,

а стално се смешкају.

Добар човек.

И друг.

Живот га начео,

као и све нас.

Ову моју сурову стварност

још више је оголио.

Тужан сам.

Полако одлазе

најлепши

и најсрећнији делови

моје младости.

Растурених мисли

јурим снове

створене у вртлогу олуја

нашег новог доба.

Они раде у дослуху

са мртвим песницима,

са идеалима створеним

по мери мајстора

неког будућег времена.

Раде , а не знају шта.

Лове мисли

обешене о конопац за веш,

које се суше

и чекају ново време.

За све који траже ново,

а носе старо време у себи,

спремни да живе

или умру

за нешто што не разумеју.

Они ће им рећи ,

своје мисли,

своје идеје,

расуте, издвојене,

налик будућности.

Свих рођених

да умру срећни ,

а несхваћени.

Празан сам.

Душа ми је празна.

Ја растрзан, уморан,

невероватно миран.

Све то прихватам као неминовност.

Сада ми треба само

мир и тишина.

Свестан свега ,

нарочито свога ега.

Размишљам као добровољац на фронту.

Све бих хтео…

само мало да одморим.

Могу ,

али ми треба одмор,

вековни.

Да схватим.

Да размислим.

Да застанем.

Да удахнем.

Па да онда ударим силно

и завршим оно што морам ,

да све оставим

како треба.

Када год и како год да дођеш

до краја свог замишљеног пута.

Чека те само обична тишина

која сумира све твоје потезе,

ставља их на кантар живота,

мери твоје ,

можда грехе или успехе.

Ако имаш среће,

уз тебе ће бити твоја породица,

жена и деца.

Колико год ти исправно радио,

жена ће имати некакве замерке.

А деца?

Њима су битне тантијеме,

лагодан живот паре

Ако немаш среће ,

бићеш сам.

Тада правиш још једну,

али велику грешку.

Кажеш:

„Па шта,

сам сам се и родио,

такав ћу и да умрем.“

Е онда карма преузима.

А ти си то …

прекасно схватио.

Боли душа.
Боли глава.
Обрве боле.
Коса боли.
Мисли боле.
 
Све боли.
 
Сан бежи.
Све бежи.
 
Ја, уморан.
Покушавам да спавам.
 
Разне авети
не дају.
Долазе.
Буде ме.
 
Ја лажем себе.
Лажем њих.
 
Затварам очи.
Бројим.
 
1…
2…
3…
 
Сат за сатом.
 
Најзад,
уморан,
заспим.
 
И тада…
почиње све испочетка