Добродошли!
Док тражим истину
у сећањима мога живота,
борећи се са временом и тугом,
моја осећања стоје,
замрзнута, болна, изгубљена,
попут неизговорених речи
заробљених у тишини.
И само носталгија
води ме кроз тамне улице прошлости,
где свака сенка
подсећа на нешто изгубљено.
Покушавам да ухватим
златне тренутке,
али се све више губим
у магли заборава.
А онда,
када светлост прошлости заблиста,
схватам,
сваки тренутак је био део мене,
У овом бесконачном путовању
кроз време
и сећања.
Не траже милост,
ни самилост.
Сами траже своје сунце.
Дању се сналазе сами,
у тишини.
Не моле никог, не траже ништа.
За њих се чује само
када ураде нешто добро или лоше.
Невидљиви ,
они су граница наше
стварне истине.
Ноћу, када треба спавати,
они пишу, цртају сликају,
лакше им је
Иако мали,
показују своју велику страну.
Пробуђени су.
Веру у себе имају,
наду су у себи нашли ,
а сву љубав
ми треба да дамо
Ноћас ми је у сан дође
Лепота девојка
Седе на доњи крај кревета поче да ме гледа
Груди једре, обле,
брадавице набрекле.
Бедра јака, напета,
миришу на још.
Ја само гледам и трепћем,
а шта друго?
Она напета, само ћути,
док је гледам.
Покушавам да се сетим:
да ли је само сећање,
или моја стара жеља,
или само пусти сан?
Ноћ посустаје,
она бледи,
потпуно нестаје….
Ја најзад заспах.
Тишина ми прави друштво
Док испијам кафу и ракију
На мојој тераси
Дим из упаљене цигарете гребе ми очи
Сузe капљу
Да ли због дима или… саме иду
Сећања у устима
Само укус страха и језе
И једна
Молба Богу
За мир и престанак
Бомбардовања моје земље
И свих убијених
Нарочито деце
Данас се сећам
Опростити… не умем
А заборавити , нећу
Док сам жив
Носићу истину у себи
Као ожиљак
Који не пролази
Будан дочекујем зору,
растрзан и у души болестан.
Гори ми тело у ватри
исконског страха.
Поседела коса ,
не од старости,
ни од мудрости,
већ од болести и страха.
Не видим срећу,
видим пропаст нашу.
Будни спавамо
док гује утробу нашу једу,
у сласти својој не пију воду
већ крв нашу ,
затровaну блудом
и прљавим новцем.
Уплакaној српској деци
уместо суза
жуч из очију
им бије.
Видим , губимо нас,
нашу душу,
земљу,
историју,
све ,
зарад демонске сласти.
Уби нас лудост
и проклетство наше.
Све смо бацили под ноге
зарад мало богатства и страсти.
Прошлост плаче,
док садашњост
умртвљена
ћути и гледа.
Преци нам се у гробу преврћу
Да ли песму можеш спевати
Код бола душе?
Да ли срце може певати
Док ти плачеш,
А бол ти разбија тело?
Не можеш,
Али покушаваш.
Сви те теше,
У знак туге пружају ти руке
Као и они са тобом пате.
Лажу , теше те
Док ти тугу лечиш
Алкохолом,
Песмом и кафаном.
Док ти плачеш,
Схвати да је она другог нашла.
Заборави и у живот крени.
Кажу , време лечи све,
Па ће ваљда и нас
Престао сам да идем
када сам схватио
да немам где да одем.
Дар говора сам изгубио
кад сам схватио
да ми се уста стално суше.
кaда причам,
Пијем
много воде
тера ме да мокрим,
Престао сам да гледам
онога тренутка
када сам схватио
да нема више
ништа паметно да се види.
Све је већ виђено.
Сада још само могу да слушам.
А то се,
изгледа данас
много тражи.
Лутам овим животом,
тражим изгубљене године,
нестале у магли
пуној снова и надања.
Све ватрене зоре
у судару истине и стварности
настале су
на ушћу љубави и спокоја.
У загрљају туге
умире њихово последње ја,
рођено на узглављу
несебично подареног себе
док је трајала олуја страсти.
Бурно и ватренo
на крају прелази
у праву љубав.
И трајаће ,
докле год,
и у каквом год облику,
опстане
у авантури
која ће још дуго трајати
Оног дана
када умрем,
умрећу задовољан.
После мене
остаће моје песме.
Неко ће их некада наћи
на интернету,
прочитаће их.
А што је најважније ,
прочитаће
моје име.
Остаћу записан у времену,
времену
кога никада нисам имао довољно.
Можда ће то бити
нека награда.
Моја.
Зато сада, када кажем
да ћу бити задовољан,
Да ћу умрети у сазнању
да ће ме негде бити ,
макар као електронски запис
Прошло је скоро три деценије
од када смо чули за
колатералну штету.
И сада опет ,
од Американаца.
Убише децу…
Гле чуда , девојчице.
Та невина створења
која нису крива ни за шта.
А и да јесу ,
убити дете?
То је врхунац бешчашћа.
А шта очекивати
од оних који су настали
од убица, лопова,
сецикеса и пробисвета…
Шта очекивати
од човека који је
са разноликим људским отпадом , правио журке
са малолетним девојчицама?
Веру је нашу,
а и њихову, погазио.
Бога опонаша ,
а исти ће му
најскорије судити.
Истини се не може побећи,
нити се она може
изиграти