Аутор: NenadDj

Mnogo je ljudi oko mene,

bezličnih,nemih i srca praznog

i baš kad htedoh da odem zauvek,

pojava tvoja,da ostanem,dade mi razlog.

 

Kao mala vila sa neba slete

i pojavom svojom pobedi mrak,

blještavi oblak za tobom dođe,

to s krila ti beše vilinski prah.

 

Kao u bajci poče oluja,

jedna od onih što lađe nose

a jedan dašak, bezobraznik mali,

hitro se uvuče u crne kose.

 

Očaran bejah prizorom bajnim,

koji pred sobom upravo vidim,

nemog me svladaše neke misli

kojih se, evo i sada stidim.

 

Pomislih da me oči lažu,

ti nisi stvarna, to je od  vina.

Trgnu me glas što tiho reče:

„Ova se dama zove Jasmina.“

 

 

Danas se ništa sakrit ne može,

znam da se pitaš, od nekih to čujem,

zašto ti često pišem pesme

i svoje ti stihove posvećujem.

 

Zato osetih obavezu tešku,

da odgovor dam ti na pitanja tvoja,

zašto ti nežne stihove pišem

i tako nastade, o tebi, poslednja pesma moja.

 

Svakom  piscu dođe zlo vreme,

kad ne zna šta više u stih da stavi,

pa  tada u svemu podsticaj traži

i onda po nekad gluposti pravi.

 

Već znaš zašto izabrah tebe,

misli mi izdaše već nastale pesme,

ali ti sada, sa ozbiljnošću kažem,

ne pomislih nikad, nešto što se ne sme.

 

Pod pero mi pade kao anđeo s’neba,

čudom te nađoh, al’ u pogrešno vreme,

maštu mi pokrenu pojavom svojom,

pa te iskoristih, bez kajanja i treme.

 

Nekad sam prava dvorska budala,

ali u duši sam realan tip,

pišem o tebi sa takvom vrelinom,

ali sam ipak, hladan kao kip.

 

Od silnih misli i snova o tebi,

ostaće samo stihovi i teze,

jer ja ipak u realnosti živim,

ne mogu zajedno, bitange i princeze.

Ne volim jesen,kad kiša pada

i kad vetar orgulje svira,

tad se osećanja, na hladnoći skupe

a na suncu su, lepša i šira.

 

Svanu baš jedan tmuran dan,

jedva naterah sebe, da pođem od kuće,

tad na ulici tebe sretoh,

odjednom posta za jesen vruće.

 

Baš kad pomislih da sunca nema

i da će tek doći  kad šuma  olista,

ono se stidljivo iz prikrajka javi,

to beše tvoj osmeh što greje i blista.

 

Gde odu zvezde kad svane dan?

To nikad ljudi nisu znali.

A ja ih vide u očima tvojim,

vrati nebu zvezde, ti lopove mali.

 

A ovih dana mora su mirna,

nema talasa da lađe nose.

Gde nestaše, ti talasi silni?

Znam, ti ih sakri u svoje kose.

 

Sad su i reke tihe i neme.

Gde nesta žubor, umilan, blag?

Nigde ga nema a svuda ga traže,

u tvom se glasu oseća, njegov trag.

 

Shvatih sada zašto si lepa,

nežna i mila, đavolica mala,

jer je priroda darežljiva bila,

sve ti je svoje, najlepše dala.

Nikad je nisam čuo ni sreo,

videh je samo na mutnoj slici,

Izgleda tako nestvarno bajno

kao da živi u Grimovoj priči.

 

Naslikan osmeh dovoljan beše

da zagolica bujnu maštu

I da se tiho u misli uvuče

kao miris ruže u majsku baštu.

 

Počeh da tonem negde duboko,

nešto me guši, ostajem bez daha.

Htedoh da je proteram iz glave

ali je mašta već uzela maha.

 

Osećam se lako,videh da lebdim,

moj duh se uvlači u sobu njenu,

tu je  zatičem kako još spava

milu, nežnu, toplu i snenu.

 

I dašak vetra zamnom dođe,

poče da miluje tamnu kosu,

ona se u snu, blago nasmeši

pa iz postelje promoli nogu bosu.

 

Za tren se nađoh u dilemi,

kako da obuzdam srce svoje.

Tad saznah nešto što nisam znao,

I duhovima se dlanovi znoje.

 

Kako sam želeo da je dodirnem

ali se bojah, da je ne probudim,

ostado tako nad njom da lebdim,

da je gledam,uzdišem i ćutim.

 

Eh, kad bi vreme moglo da stane,

da večno je gledam dok mirno spava

I da je sanjam doveka budan

jer snovi baš retko postaju java.

 

 

 

Ta drevna kula Stefanova,

što Manasiju svetu od dušmana skriva,

u miru provodi staračke dane,

a noću slavnu prošlost, svoju sniva.

 

Na sebi vidi Stefana svoga,

sina srpskog nebeskog cara,

a oko njega vitezove,

pune snage, vere i žara.

 

Na usnulu kulu sunce pade,

rađa se letnji avgustovski dan

I vidi čuda, oklopi sjaje,

jutro u javu pretvori san.

 

U jednom danu vreme se vrati,

kule blistaju, kao sagrađene tek,

čuje se galop oklopnih konja,

ponovo ožive srednji vek.

 

Sveta polja, baš kao nekad,

ponovo prekriše čadori beli,

čuje se pesma trubadura

dok vino piju vitezovi smeli.

 

Tu su i dame crvene kose,

čine ih nežnim haljine bele.

To je samo optička varka,

njihovo  oružje su, smrtonosne strele.

 

Čuje se pesma na sve strane,

po maču svi su rođena braća,

ali dok veče lagano pada

I želja za borbom, poče da se vraća.

 

Baš kao nekad, u srednjem veku

počeše slavne viteške igre,

oklopi teški stežu im grudi

a vitezovi, okretni kao čigre.

 

Borba poče, čuje se zveket

oružja teškog što oklop mrvi,

samo što sada, u ovom dobu

to behu igre bez suza i krvi.

 

Sa neba Stefan sve to gleda,

ognjeni vitez reda Zmaja,

sad na počinak mirno može

jer dok je vitezova ni Srbiji nema kraja.

.

Bila je nekad ružno pače

koje se tužno najlepše smeje,

a zna da u duši potajno plače

da zlobnicima sujetu zagreje.

 

Bila je često od oka skrivena,

negde u senci jezerskih lokvanja,

i tada se učini sebi sitna

previše ružna, beznačajna, mala.

 

Ništa od toga ne beše tačno,

to su kompleksi ptičice slatke

što joj usadiše u luckastu glavu

neke mršave, prepotentne patke.

 

Jednoga dana malena ptica,

izađe iz jezera na peščani sprud

pa kad svoj odraz u vodi vide

shvati da nije patka, već beli labud.

 

U naletu sreće raširi krila

i poče sama sebi da se divi,

shvati da je graciozna ptica

da su za komplekse drugi krivi.

 

Ponosna, gorda zaplovi snažno,

za nju sve reke tad bejahu kratke,

da svako vidi šta je carski labud,

a šta su neke mršave patke.

Crvena haljina,neobična,duga,

sasvim jednostavna bez čipke i veza

ali učini da luckasti devojčurak,

najednom postane divna princeza.

 

Kako samo otmeno nosi,

tu haljinu boje majskih ruža

a kad oseti pogled na sebi

ona sve hitrije korake pruža.

 

Kao da magijom zrači svila,

ko je tako zanosnu skroji?

U njoj izgleda tako mila,

dok gordo korača i zvezde broji.

 

Pomislih da je iz krajeva južnih,

iz nje izbija vrelina i mladost,

kao da pleše salsu il’ tango,

pokretom svakim izaziva radost.

 

To mitsko biće odjednom nesta

i niko ne zna kuda to ode

a crvena haljina još dugo osta

duboko u mislima očarane gospode.

Umilnim glasom tuđina zove,

kao sirena mornare u smrt

a ti misliš, čeka te život,

radost, sreća i rajski vrt.

 

Sa nadom grabiš priliku novu

i srećan hrliš u beli svet

ali kad stigneš, tamo te čeka

večita zima, hladnoća i led.

 

Hodaš bez cilja, zamišljen, sam,

postaješ senka, kule se ruše,

možda nekad i stekneš bogatstvo

al’  ćeš do tada, ostati bez duše.

 

Shvatićeš nekad svoju grešku,

kako stariš biće ti gore,

krenuće reka osećanja,

snovi će postati noćne more.

 

Fali ti jezik, fali sloboda,

tamo si ipak samo rob,

fali ti šetnja kroz guste šume

I nekad da obiđeš očev grob.

Sa bojnog polja stižu vesti,

ko li to šalje pismo sa fronta?

Čije to reči kroz kuršume klize,

dok sunce se rađa sa horizonta?

 

A tamo negde gde je sve mirno,

to pismo prima devojka mlada,

što tom vojniku beše mila

a on njoj nije, sve do sada.

 

Uštogljen pisar pismo joj dade,

ona ga uze u drhtave ruke.

Primeti da se smeje i plače,

bilo je tada i sreće i tuge.

 

Pismo otvori istog trenutka,

znala je i ona šta su svi znali,

da je neko na frontu voli

I da nekome sada mnogo fali.

 

Početak glasi: „Ja sam dobro“

tek da probudi radosti draž.

„Moram ti reći da te volim

I ako znam,  da to već znaš.

 

To ti već jednom davno rekoh,

kakvu si gužvu zbog toga digla

I ti mi tada besno reče,

Idi od mene šta me to briga.

 

Oprosti molim te što ružno pišem,

moram da žurim jer trebam poći,

moja se četa večeras seli,

čekamo borbu sledeće noći.

 

U noćima hladnim ti me greješ,

misli o tebi nadu mi daju.

A sliku tvoju kraj srca nosim

da me čuva dok borbe traju.

 

Jednom kad ovo ludilo prođe

i kad se vratim opet u selo,

hoćeš li samnom u crkvu poći

ali obučena sva u belo?”

 

U njoj te reči prizvaše sreću,

u tom trenutku veću od svega

i neko divno osećanje

shvatila je, i ona voli njega.

 

U zanosu snažnom prigrli pismo,

tada iz koverte nešto pade,

to beše slika što mu je ona,

nekada davno, nevoljno dade.

 

U čudu se pita, šta će to ovde,

zašto mi svoju amajliju šalje

kad je još uvek tamo na frontu,

kad još ovo ludilo, traje.

 

Tada na slici primeti mrlju,

to je od krvi,zaključi jasno

i da je pismo prekasno stiglo,

da je sada za njih dvoje, kasno.

 

U koverti još jedan papir nađe,

na prvi pogled beznačajan, sitan

ali kad vide na njemu šta piše

taj papir posta neizmerno bitan.

 

„Nadam se da je adresa prava

I da je pismo stiglo do tebe,

nisam ga dobro čuo šta priča

ali sam siguran, da je pominjao tebe.

 

U jeku borbe, kraj jednog rova,

videh ga kako se guši u krvi

dok u rukama steže sliku,

ja sam do njega došao prvi.

 

U borbi dadoh obećanje,

drugu što ispusti dušu svoju,

da ti pošaljem  njegovo pismo

i da ti vratim sliku tvoju.“