Аутор: Milovan Petrović

Ko nam je ukrao snove,

uneo tugu u duše,

ko to dozvoli da nam se snovi,

ko kula od karata sruše.

 

Sanjasmo u mladosti svojoj

čudesne snove neke,

pitome brežuljke, cvetne livade,

malu kućicu kraj reke.

 

Sanjasmo i jata ptica,

slobodna što nebom lete,

ko to pokvaren beše,

pa strpa ih u krletke.

 

Sanjasmo i decu našu,

decu!… ne jedno dete,

ko to zabrani rodama

na našu kuću da slete.

 

Ko nam to ukrade snove,

eh,… samo kad bi znali,

da nam ih ponovo vrate,

baš sve,… ma sve bi dali.

 

Milovan Petrović

–

Vratiću se jednog dana

gde mi moja mladost osta,

da pokupim uspomene,

kraj Šabačkog starog mosta.

 

Vratiću se da potražim

izgubljene snove moje,

da kraj Save, Starog Grada,

sretnem staro društvo svoje.

 

Vratiću se da još jednom

vidim polja Mačve rodne,

vinograde i voćnjake

Pocerine blagorodne.

 

Pa i tamo preko Save

gde prostire se ravnica,

Sremska polja prebogata,

zasadima lubenica.

 

Vratiću se svome kraju

da me pusta želja mine,

a kad sve to opet vidim,

nek nestanem u visine.

 

Milovan Petrović

–

Život je k’o trkačka staza,

od starta pa do cilja,

koliko duga!?

Zaista ne znam,

…možda nekol’ko milja.

Ne trči, ne juri na stazi svojoj,

jer pre ćeš cilju stići,

a posle cilja praznina samo,

i dim i pepeo ti si.

Ne trči ne juri život je ovo,

a ti sportista nisi.

Zastati malo na svojoj stazi,

veruj mi nije šteta,

zašto bi želeo u ovoj trci,

postati prvak sveta.

Poznavah jednog što prvak beše,

pobedi baš ovog leta,

za poklon dobi molitvu, sveću,

a tek mu trideseta.

Još neko reče da nema smisla,

“Toliko zasluge i slave”,

Već da mu ime i malu sliku,

na zadnju stranicu novina stave.

Znam ja i drugog čoveka,

taj živi u svetu svom,

njemu se nigde ne žuri,

on trči maraton.

Do cilja još dosta godina ima,

pobeda, nije mu meta,

dok drugi kraj njega jure,

njemu je devedeseta.

I zato kad sa starta kreneš,

ne želi imena slavnog,

ne žuri na životnoj stazi,

jer život nema popravnog.

 

Milovan Petrović

–

Pišem pismo svojoj staroj majci,

starom ocu, a i vama svima,

šta ja radim ovde u tuđini,

i šta imam u svojim mislima.

 

Oko mene ljudi nepoznati,

raznih boja i raznih kultura,

utonulih u svojim mislima,

svak u sebi svoju brigu gura.

 

Dani tmurni, bledi, istovetni,

izlizani od rada i muke,

mnogi bi se vratili svojima,

al ne mogu zbog stida i bruke.

 

Novca ima, zaradi se nešto,

primiš platu, poplaćaš račune,

a ostalo sve ti uzmu vešto,

da ti možda u džepu ne trune.

 

Prijatelja skoro da i nemaš,

prijateljstva kao da se plaše,

čim umorni svojoj kući dođu,

sa dva ključa vrata zaključaše.

 

Ja se ovde baš i ne snalazim,

radim, pišem, kradem Bogu dane,

pokušavam pronaći se negde,

i po muci svojoj vešto gazim.

 

Pisao bih još mnogo i dugo,

ali eto isteklo mi vreme,

svakog dana ista priča ovde,

kad se čuju fabričke sirene.

 

Milovan Petrović

–

Čekam te godine mnoge,

vozovi ko reke teku,

priđe mi čovek u plavom;

“Čekaš na pogrešnom koloseku”.

Čekam te na drugom mestu,

gde more napada hridi,

mornar mi jedan reče;

“U luku, u luku idi”.

U luci ista priča,

teretni brodovi samo;

“Kad će putnički doći?

odgovor sledi; “Ne znamo”.

Da li ćeš zaista doći?

il ja to lažem sebe,

ja drugo ne mogu ništa,

i dalje čekam tebe.

 

Milovan Petrović

–

Zaspala si na grudima mojim,

svoje snene oči zatvorila,

zagrlila rukama obema ,

uspavana i tako mi mila.

 

Slušao sam otkucaje srca,

pa i uzdah što iz grudi beži,

rasula se svuda kosa tvoja,

dok mi tako na grudima ležiš.

 

Smešak s’ tobom, na licu zaspao,

pa te takvu u oblake dižem,

želeo bih da ovaj trenutak,

perom sreće, probam da opišem.

 

Dal’ mi ruka tom zadatku vična,

da li mogu sreću opisati,

dal će pero uspeti zauvek,

da trenutak čarobni uhvati.

 

Spavaj srećo na mojim grudima,

nek ti snovi mirišu na mene,

nek trenutak ovaj večno traje,

da ga nikad ne prekine vreme.

 

Milovan Petrović

–

Noćas su zvezde sa neba pale,

i sve u tvoje oči stale.

A ja s ponosom u njih gledam,

i svoje nebo nikom ne dam.

Samo me mesečev problem brine,

zalutaće na nebu bez mesečine.

Lutaće jadan po mrklom mraku,

i završiti u nekom budžaku.

Zato usliši molbu moju,

vrati mesecu zvezdu koju.

Neka po nebu siguran šeta,

još mnogo, mnogo, zima i leta.

Ja ću ostale zvezde čuvati,

pa će ti u oku još bolje sjati.

Razbiće noć, sve mrkle tame,

sijaće za te’, sijaće za me’.

Sijaće za naše buduće dane,

pa čak i onda kad zora svane.

 

Milovan Petrović

–

Cvetna lipa pravila je hlada,
mirisala ko nikad do tada.
Ispod nje sam poljupce ti krao,
zrele višnje sa usana brao.

Stara lipa još uvek je tamo
još miriše i još hlada pravi,
dal’ si pod njom sa drugim čovekom,
a srce si obećala nekom.

Ja još miris od lipe osećam,
još me mami ukus od višanja,
još ne mogu da te zaboravim,
da prestanem da volim i sanjam.

Sve bih dao da te opet sretnem,
ispod lipe kao nekad davno,
dal’ poželiš isto i ti nekad,
il’ ti za me sve do mora ravno.

Milovan Petrović

–

Tražićeš me jednog dana,
kada mladost tvoja prođe,
poželećeš da se vratim ,
na trenutak da ti dođem.

Poželećeš da me sretneš,
da dotakneš ruke moje,
da te nežno pomilujem,
i poljubim kose tvoje.

Razumela ništa nisi,
kažeš da si bila mlada,
pa si rekla da odlazim,
patila si sve do sada.

Zašto diraš stare rane
vraćaš stare nade moje,
sad kada je sve već prošlo,
surovo je srce tvoje.

Idi dalje svojim putem,
ne kradi mi više vreme,
čuvaj “ponos” kao nekad,
ne ranjavaj opet mene.

Ja sam mladost prokockao,
trena kad sam sreo tebe,
starost mi je na vratima,
sad poštujem samog sebe.

Idi sada ostavi me
nek i tvoje srce pati,
nanela si mnogo boli,
pa ne želim da se vratim.

Milovan Petrović

–

K’o poslednji prosjak ulicama lutam,
spreman da u svakom trenu,
dok drugi prosjaci za novac mole,
molim za ljubav njenu.

Ona se lagano ulicom kreće,
sigurna, ide ka meni,
telo mi gori, šta da joj kažem,
u duši čudan nemir,
ova je žena sigurno znam,
za mene čitav svemir.

Klekoh na pločnik, ona se trže;
“Volim te” Tad joj rekoh.
Pogleda gore u njeno lice;
(Možda bi htela više?)
“Prosjak sam molim za tvoju ljubav,
srce za tebe diše”.

Ona me samo gordo odmeri,
od gore očima svojim,
okrenu leđa, nastavi dalje,
dok ja joj korake brojim.

Sad tužno druge prosjake gledam,
zar oni nemaju nade,
svaki im prolaznik iz svoga dzepa,
ponešto vredno dade.

Ja osta tu na pločniku kletom,
sa tugom da se borim,
al znam da i posle svega,
opet ću da je volim.

Milovan petrović
–