Аутор: Milovan Petrović

Stari se hrast
setio nas,
klupa pod njim je prazna.
Stari je hrast
čekao nas,
a mi bez hrasta,
o… koja kazna.
Stari je hrast
voleo nas,
sad mu je duša prazna.
Stari se hrast
setio nas,
da nismo zajedno
šta ako sazna?
Stari se hrast
kleo u nas,
a sad smo tako daleko.
Stari se hrast
smejao na nas,
šta ako istinu,
kaže mu neko?

Milovan Petrović

–

Leteo je golub jedan,

visoko, visoko,

pa ugleda golubicu,

njeno plavo oko.

Golubica gnezdo svija

i pomoć joj treba,

pa se golub spusti dole,

pravo s plavog neba.

Donese joj svoje pero,

pa u gnezdo stavi,

golubica zaguguta;

“Anđeo si pravi”.

Sad zajedno golubovi,

brže gnezdo sviše,

gugutaše, poljubiše,

pa se odmoriše.

Iz tog malog, lepog doma,

pod rogom u štali,

uskoro se izlegoše,

golubčići mali.

Hranili ih roditelji,

učili da lete;

“Vratiće se jednog dana

kada nas se sete”.

I zaista odleteše,

golubčići mali,

ostaviše roditelje,

na gredi u štali.

Čekali ih roditelji,

ko svak svoje dete,

ali mladi golubovi,

nikad da dolete.

Jednog dana,

dva jastreba,

videše s visina,

dva mladunca,

pa rešiše,

sladiti se njima.

Razleti se perje svuda,

nasta večna tama,

zadnje reči kad kriknuše;

“Joj tata i mama!”

Čekaju ih roditelji,

na gredi u štali,

zlu sudbinu svoje dece,

još nisu saznali.

Kad vidite dva goluba,

kako tužni sede,

to čekaju svoju decu,

kući da dolete.

 

Milovan Petrović

–

Kraj potoka sedeo sam dugo
i gledao ribe razigrane,
igrasmo se i mi ovde nekad,
provodismo tu najlepše dane.

Potok stari i dalje se igra,
zapljuskuje svojim slapovima,
ribice su bezbrižne u njemu,
pa se potok veseli sa njima.

Ostavismo potok i ribice,
odrastosmo tako iznenada,
putevi nas odvedoše dalje,
stazom škola, a kasnije rada.

Svak je svoju stazu izabrao,
potok nam se sad više ne nada,
ja sam svoju mladost napustio,
a i ti si, nisi više mlada.

Dal’ kroz potok ista voda teče,
ili druga ko mladosti naše,
dal’ su ribe iste one stare,
il se sada moje sene plaše.

Dal’ se i ti kad potoka setiš,
malog slapa, ribica i mene,
dal’ sećanja u tebi postoje,
il ih davno izbrisalo vreme.

Milovan Petrović
–

Zašto mi u snove

bez pitanja dođeš,

poigraš se sa mnom

i uradiš svašta,

vodiš me kroz svemir

i svetove nove,

zaludi me u snu

tvoja bujna mašta.

Tako mi se spretno

u pesme uvučeš,

da o zvezdi, cveću,

možda piso ne bi,

pa sve što bih jadan

započeo drugo,

na kraju se opet

zavrsi o tebi.

Sad si mi i maštu

uzela pod svoje,

pa ništa ne mogu,

već o tebi maštam,

drugi bi te možda,

osudio preko

ja se ne dvoumim,

već sve ti opraštam.

 

Milovan Petrović

–

Cvrčao je cvrčak mali,
jedno celo leto,
sad mu hrane ponestalo,
eto mu ga eto.

Cvrčao je cvrčao,
i zbijao šegu,
sad je sve bliži problemu,
ko ledenom bregu.

Pevali su i drugi,
čak i mnoge ptice,
al za zimu pripremiše,
poneke sitnice.

Sad se cvrčak maleni,
u brige zadao,
bez hrane je prerano,
u jesen ostao.

Smeju mu se jazavci,
male veverice;
“TI mali lenjivče,
šta ćeš bez zimnice!?”

Cvrčao je cvrčak mali,
a i ja sa njime,
pa smo oba u nevolji,
druže pomozi me.

 

Milovan Petrović

–

Niz lice njeno

biser se spusti,

pade u travu žednu,

trava se lagano

nad njim sklopi,

pa biser suzu

žedno popi.

Zašto u oku

suza zablista,

zašto niz lice krenu,

zašto li trava taj biser popi,

zašto?

Tu suzu jednu.

Velika tuga

suzu joj stvori,

dragi joj na pute ode

trava je žedna

pa odmah popi,

željna je, željna vode.

 

Milovan Petrović

–

Putevi se naši ukrstiše,

na raskršću tako iznenada,

nisam znao šta mi život sprema,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Volesmo se jedno toplo leto,

putovasmo od grada do grada,

gledaše nas zavidni pogledi,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jesen dođe, uskoro i zima,

putovanja ostaše za nama,

fakultet te prigrli za sebe,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jurila si samo karijeru,

pogazila jedno srce mlado,

otiš’o bi sad iz ovog grada,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ja znam da će novo leto doći,

da ćeš sresti drugoga čoveka,

pustićeš ga da se mlađan nada,

on zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ostarićeš za tu karijeru,

još će neko tebi da se nada,

trgnućeš se al će kasno biti,

on zaljubljen a ti NISI mlada.

 

Milovan Petrović

–

Ne volim rastanke

uvek su isti

probude tugu neku,

oči su suzne

grudi se stežu,

naprave od suza reku.

Stojiš predamnom

oče stari

želiš mi na putu sreću,

k’o da mi želiš

reći samo,

da više videt’ te neću.

Ne volim rastanke

tako su slični,

probude neku setu,

ne volim rastanke,

tako su tužni,

mrzim ih najviše na svetu.

 

PESMA POSVEĆENA MOM OCU I NAŠEM POSLEDNJEM RASTANKU.

 

Milovan Petrović

–

Svi mudraci ovog sveta

da mi nude misli svoje,

odbio bih, odbacio,

želim znati misli tvoje.

Svi učeni ljudi sveta

da za mene plane prave,

ja bih samo poslušao,

planove iz tvoje glave.

Ja u tebe samo gledam

nadu samo tebi dajem,

učeni mi ljudi kažu,

da na ludi kamen stajem.

Smirite se učenjaci

ostavite vi nauku,

kad je ljubav u pitanju,

vi ne znate pravu muku.

 

Milovan Petrović

–

Lomio je vetar grane

stare lipe preko puta,

padalo je lišće dole,

padala je boja žuta.

 

A pod lipom, žutim lišćem,

skupilo se dvoje stari’ ,

šibali ih svi vetrovi,

ko za ovaj još da mari.

 

Šibale ih kiše mnoge,

i snegovi i oluje,

kada jednom beše teško,

ono drugo bilo tu je.

 

Sad su oni nasmejani,

ne boje se vetra više,

u životu svom do sada,

sve nevolje pregaziše.

 

Milovan Petrović

–