Аутор: Milovan Petrović

Jedna žena tužno gleda

kroz prozore svoga stana,

oči su joj tužne suzne

dok joj srce puno rana.

 

Negde tamo u daljini

familija cela njena

ona sama u tuđini

baš nikoga svoga nema.

 

Pogled joj se tamo gubi

preko polja i planina,

kad bi mogla na trenutak

bar da vidi svoga sina.

 

Daljina je predaleka

ne dopire oko tamo,

iz grudi se na trenutak

ote jedan uzdah samo.

 

Milovan Petrović

–

Klovn sam u ovom životu

menj’o bi ulogu svoju,

da zabavljam ljude kraj sebe

odavno izgubih volju.

 

Želim da budem heroj

ulogu drugu mi dajte,

dosta mi suza u oku

dobar sam glumac znajte

.

Glumiću i princa rado

na belom konju što jaše,

Pepeljugu već sam ću naći

takve me stvari ne plaše.

 

Glumiću i što šta drugo

nije mi bitno znajte,

ulogu, ulogu, ulogu,

samo mi drugu dajte.

 

Ne želim da budem klovn

tu nemam šta više dati,

želim k’o drugi meni,

i ja se nekom smejati.

 

Milovan Petrović

–

Pišeš stariš, da te vreme menja,

da tragove ostavi na tebi,

da ti bore izbrazdaše lice

da ostari moja drugarice.

 

Ja u starost baš i ne verujem,

zbog bora me hvata neverica,

tvoja slika u sećanju ista

mlada lepa, prava lepotica.

 

Pišeš da te hvata nesanica,

da te muče noći nespavanja,

da te zore ne raduju više

da su dani novi bez nadanja.

 

Ja u takve priče ne verujem

Dan bez nade?… neka nesanica!?

Ja se sećam još plavog čuperka

za kojime uzdiše ulica.

 

Ja ne želim da mi slike kvariš,

da sećanja bacaš mi pod noge,

tvoje slike iz mladosti rane

dane su mi ulepšale mnoge.

 

Zato piši o lepoti zore,

o radosti svakom novom danu

i o suncu što ti greje lice

o tom piši moja drugarice.

 

Milovan Petrović

–

U glavi umetnika
vrti se čudna slika,
naga devojka
na belom konju,
princ u oklopu bez lika.

Slajdovi prolaze samo,
ko da ih neko vuče,
korpa u uglu
kraj stare peći,
a u njoj maleno kuče.

Zatim se istim sledom
odvija bajka cela,
cvet iz kamena raste,
dok med prodaje pčela.

Sve teče u istom stilu
i sve je nestvarna slika,
kad mozak slike rađa,
slikara umetnika.

Kad tako pred nekom slikom
ushićen budeš stao,
znaj da je slikar umetnik
maštom je naslikao.

Milovan Petrović

–

Ti  možda misliš

da kiša pada,

da vetar tera

hirove svoje,

da cvet u bašti

samo se stidi

kad pčelu

na drugom cvetu vidi.

 

Ti znaj

da nebo plače,

oblaci da suze liju

kad mi oči zbog tebe

tugu počnu da kriju

 

Ti znaj

kad vetar zavija,

da peva tužne melodije,

kad bela zastava predaje

ljubavi počne da se vije.

 

Ti znaj

da cvet u bašti,

sklopi latice svoje,

kad čuje da srce mi opet

šapuće ime tvoje.

 

Ti znaj

da tad ni boje,

nemaju više boje,

i znaj da mi je  je krivo,

jer sve postaje sivo.

 

Milovan Petrović

–

Jednom kad odem

kad iza mene

ostane samo praznina,

kad misliš da zaborav

sve je odneo,

ostaće pesme

ostaće rime.

 

Jednom kad odem

kad mahovina

prekrije slova imena mog,

tihi će vetar

doneti pesmu

tu nežnu rimu

iz pera mog.

 

Jednom kad odem

ostaću s vama,

ostaću u pesmi

u stilu svom.

Jednom kad odem

čitajte pesme,

jer tu sam negde

u stihu tom.

 

Jednom kad odem

ostaće pesma

tu će mi biti dom.

 

Milovan Petrović

–

Ne diraj mi snove

što me napred vuku,

što mi nadu daju

za naredne dane,

ne diraj mi snove

jer bez njih sam niko

i vreme će bez njih

zauvek da stane.

Ne diraj mi snove,

pusti me da maštam,

jer bez njih sam prazan

ko mešina neka,

ne diraj mi snove,

jer samo sa njima,

mogu ići dalje

dostojan čoveka.

 

Milovan Petrović

–

Jutros sam ustao na levu nogu

pa mi se mrse konci,

baš mi ništa ne ide od ruke,

skroz mi pobrkani lonci.

 

Dal’ vam se isto ponekad desi

da dan vam nije lak?

Meni baš često

svake sedmice,

svaki ponedeljak.

 

Utorak kao da odahnem malo,

bolji je tek radi reda,

nešto između dobra i zla,

mislim da dođe mi sreda.

 

Četvrtak, petak i nisu loši

taman se uhodam malo,

subota nedelja k’o svaki vikend,

samo mi do njih stalo.

 

Nedeljom  uveče već počne nervoza

znam šta sutra me čeka,

da mi je samo nekako pobeći

od teškog ponedeljka.

 

Milovan Petrović

–

Vas nije donela roda

spustila na naš dom,

vas je poslao Bog,

na radost srcu mom.

 

Rasle ste u domu našem,

k’o dve malene ptice,

a danas kad vas gledam,

dve prave lepotice.

 

Sudbina odredi tako

da od vas odem daleko,

o mojoj brizi za vama,

već će vam pričati neko.

 

Sad kad sam tako daleko,

često bih pustio krik,

koliko zaista želim,

da vidim vaš dragi lik.

 

A kad me više ne bude bilo,

kad me prekrije tama,

moja će duša gore na nebu,

opet brinuti o vama.

 

Za vama moja briga

ni gore neće biti manja,

uvek ću misliti na vas,

Suzana i Tanja.

 

Milovan Petrović

 

Pesmu posvećujem mojim ćerkama

Suzani i Tatjani
–