Аутор: Ljiljana Tamburić

ZASADIMO LJUBAV U SRCA NELJUDI

Zeleni šuma, a u njoj ptice, cvrkuću pesmu o miru…
Pesmu o miru, slušaju ljudi, koji se ratu opiru…
Ratu opiru i tiho plaču, žaleći decu što pate…
Decu što pate, gladnu i bosu, dok- umiru im tate…

Umiru tate, kuće se ruše, glad im u kosti ušla…
U kosti ušla, snove im cepa, strah im misli ne pušta…
A još je juče, po vedrom nebu, letela ptica sa granom…
Ptica sa granom, sada ne leti, nad bolom i nad stravom…

Nad stravom lete, gvozdene ptice, sejući seme smrti…
A seme smrti, mora se jednom, za navek zatrti…
Zatrti ljubavlju, među ljudima i među neljudima…
Neljudima, lepotom zaprašiti, otrov u umovima…

U umove baciti, bukete cveća, da procvetaju nade…
Nade će seme, ljubavi dati, da se radosti sade…
Saditi biljke, mira i sreće, u srcima dece naše…
Naše će molbe, za spas planete, verom nasuti čaše…

Nasuti čaše, pa nazdraviti, razumu što ljubav širi…
Što ljubav širi, oprostom iz srca, u ratu nacije miri…
Nacije miri, ljubav i duša, što ume stvoriti raj…
Stvoriti raj, živeti život i ljudski dočekati kraj.

Ljiljana Tamburić

POSVETA USAMLJENIM DUŠAMA

Spušta se sivila zastor, na kuću u klancu tišine,
iz magle štrči dimnjak, k’o da se za vazduh bori,
crnim se dimom diči, dok slaba vatra gori
danima kada travu, prekriva belo inje.

Klokoće živa voda, žureći preko kamenja,
pored nje leži mala, već nakrivljena kuća
s’ koje se runi prašina i viri kostur od pruća,
umesto praga, žila, od jasikovog korenja.

Miriše trulo lišće, prošlu jesen što pade,
magla pogledu neda, da vidi visoke grane,
samo dvorište malo, u oko može da stane,
u polomljenom plotu, izgubile se sve nade.

Tu živi jedno čeljade, niti je zver, niti čovek,
sa vukovima vodi, razgovor jezikom šume,
ptice mu pevaju pesme, čežnje i nade pune,
zvuci samoće se šire, od detinjstva, pa dovek.

Može da vidi mesec, nekad, kad vedre su noći,
u podne, letnjega dana i sunce u zenitu,
ti mu trenuci brišu, samoću u duši skritu,
i sumnju da puteljkom, niko mu neće doći.

Kada ga san opshrva i mir k’o smrt mu dođe,
sanja da sedi s’ ljudima u nekom cvetnom raju,
gde čuje umilne reči i živu dečju graju,
trgne se pa poželi, odmah tamo da pođe.

Sudbina njega veza, za ovaj vlažni klanac,
odakle polako stranom, može do vrha planine,
odatle možda uspe, kroz misli da se vine,
a da surome orlu, ne bude slatki mamac.

Možda je nečiji otac, taj čovek što sreće nema,
što sam, sa zebnjom traje, daleko od očiju sveta,
stara je kuća, odavno, postala mala krletka,
u kojoj samoća može i ceo vek da traje.

Ljiljana Tamburić

A tek me čeka ledeni talas

U očima se još kriju proleća,
odavno precvetala i svela,
dok zenice čuvaju radosti tajnu,
ispod crnila tananog vela.
Mrežnjače su moje pune maslačaka,
poput balerina razigranih,
pod trepavicama još skrivam slapove,
od nekih suza neprolivenih.
U telu držim pljuskove letnje,
iz sutona julskih dana
i avgustovska purpurna jutra,
kristalnom rosom okupana…
Pod kožom još osećam mravinja legla,
kako se životom pune,
Još se kroz udove rastežu žile
i ritam daju k’o strune.
U kosi i noktima, boje slonovače,
naziru se jesenje pege,
na terakotu podseća me koža,
usahla od životne žege…
U skutu spavaju plodovi jeseni,
da me sačuvaju žudnje,
da budu uteha pogledu samotnom
za dane naredne, sudnje.
A tek se očekuje dolazak dana
hladnijih od ledenog groba,
kad se zatvara života ciklus,
k’o ciklus godišnjih doba.
Imam na licu osmeh, k’o dete,
što se raduje svemu,
nemam pred zimu koja dolazi,
ama baš nikakvu tremu.
Moje su oči, koža i kosa na ovaj susret spremne;
Osmehom umem grejati misli
kad hladni talas krene.

Ljiljana Tamburić

ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА

Док под војском цео Балкан гори, ратни вихор заставе вијори,
а заставе крвљу окупане, из јуначких руку ишчупане…
На њима се круна српска злати, испод круне орлови крилати,
главе дигли, кљуном небо секу, пола света чује ратну јеку…

Син и отац један другог бодре, да не боле ране због слободе,
кроз вене им снажни дамар куца, у грудима јуначка им срца…
Испред њих су каплари, јунаци, изнад глава светле им барјаци…
У рукама пушке, бајонети, крв вољених да се њима свети:

Запаљене куће по селима и чељади, колико ту има:
од старога оца са шајкачом, преко драге над малом колевком,
све до мајке мртве у кревету, прободеног сина бајонетом…
Болне слике разум замућују, и намеру часну учвршћују:

Настави са читањем “ОТАЏБИНА, РЕЧ ШТО МЕРУ НЕМА – Љиљана Тамбурић”

Ako rešiš da se vratiš sine

Kad poželiš nekad da se vratiš, ti povedi sa sobom i dragu
da okusi soli i pogaču s’ kojom ću vas dočekat’ na pragu.
Vrata su ti uvek otvorena i ognjište kućno potpaljeno,
unutra te čeka sve što voliš i na stolu jelo omiljeno.

Ovde su ti zarasli puteljci kojima si bosonog jurio,
presušili potoci kroz šumu, preko brvna gde si prolazio.
Ni ovaca, ni goveda nema, na livadi što si napasao,
izvor onaj sa koga si pio u vrbe je davno zarastao.

Ali stoji još na zidu slika, tvoga oca, pradede i dede,
na ekseru kandilo još gori, na plafonu još su stare grede.
Na ikoni Svetoga Nikole zadenuta grana bosioka,
on te čuva dok putuješ svetom od nesreće, gladi i poroka.

Iznad kuće isto nebo plavo, isti vetri još ovde duvaju,
na istoku ista zora sviće, isti petli ranom zorom poju,
Isti miris Šumadija čuva: na sir, kajmak, ajvar, gibanicu,
vinograde, bašte i šljivake, tek poteklu ljutu šljivovicu.

Ako nekad rešiš da se vratiš, ti dovedi ovde svoju decu,
pokaži im gde si se rodio, odakle im koreni potiču…
Pokaži im tri Morave reke, kroz Srbiju ko vene što teku,
spomenike, crkve, manastire izgrađene još u srednjem veku.

Nigde lepše vode neće piti, niti slađim voćem osvežiti,
ovde će ih osvojiti ljudi, istorija dobro naježiti…
Tradiciju upoznaće srpsku i kako će čuvat’ božju slavu,
nepokornost, pravednost, istinu, za koju će izgubiti glavu.

Nahraniće dušu im molitve i pevanje mladih monahinja,
obojiće oči zelenilom, četinarskih i hrastovih šuma.
Srca će im razigrati zvuci harmonike, svirale i trube…
Deca tvoja ići neće nigde, u Srbiju kada se zaljube!

Ljiljana Tamburić

Kad odlaziš, okreni se

Kad odlaziš, okreni se, pa pogledaj iza sebe,
trag za tobom, vidi li se, ostaje li deo tebe?
Za potomke, za sećanje, da te vide u mislima,
da ih vodi obećanje, da ćeš uvek biti s’ njima.

Kad odlaziš, ostavi im, u amanet dedovinu,
pooranu, zasađenu, i livadu pokošenu…
Ostavi im spomen ploče, zadušnice za prapretke,
da posete, ako hoće, to korenje i začetke…

Kad odlaziš, ne moraš im, ostaviti kuće, kule,
neće biti od koristi, zemne stvari što istrule…
Ostavi im za sećanje, istinu o zemlji ovoj,
kazivanje, svedočenje, o golgoti preživljenoj.

Kad odlaziš, pogledaj ih… vidiš li u njima ljude,
hvaliće li te potomci, Il će možda da ti sude…
Što im treba izgradiće, još i lepše no ti što si,
dal’ nauči svoje ptiće, da u srcu ljubav nose…

Kad odlaziš, digni glavu, mirnu savest tamo nosiš,
imaš hrabrost, imaš slavu, zlom vremenu što prkose.
Pa pogledaj svoje stope, njima sada tvoj sin gazi,
ruke kad se tvoje sklope, ostaće na tvojoj stazi.

Ljiljana Tamburić

BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO

Ona ume da zablista, da očara, da zavede,
da potraži da se za nju sa nebesa skinu zvezde,
Ona ume da zavoli, da život za ljubav daje,
da dovede svog čoveka kad god želi u odaje…

Ona može da zaseni, da zaludi, da zavlada,
snagu ima da zadrži nebo koje s kišom pada,
Ona rađa u mukama, kuću nosi, porod čuva,
Ona vuče sve poteze, ona čisti, ona kuva…

Ona pada od umora da ugodi svojoj deci,
Boga moli, da imaju, zdravlje dobro kao preci…
Ona čeka ptiće svoje, kada odu na daleko,
Ona privija na grudi, unučiće, toplo, meko…

Bez nje sav bi život stao, paučinom obavio,
bez nje, svet bi naopačke, haotičan uvek bio.
Ona čini da na Zemlji, svaki kutak bude bajka,
Čoveku je sve u jednom: žena, sestra, ćerka, majka!

Kao muško, u rat ide, s ordenjem se otud vraća,
Na ranama, dobijenim, zavide joj čak i braća,
Ona ima snagu lava i živote kao mačka,
Za opstanak ljudskog roda, njoj zahvalnost…ovde-TAČKA!

Ljiljana Tamburić

Pozlata od ljubavi i vina

Runi se polako pozlata sa naših starih pehara
iz kojih točismo sokove, guste k’o crno vino…
U vinu leži istina, a naša je davno poznata,
tragovi crveni svedoče, ljubav kakva nam bila:

A bila je kao oluja, što pustinjom pesak raznosi,
k’o vatra što širi se šumom, jesenjeg lišća punom,
bila je kao okean, što peni se srebrnom srmom
i kao zvezdano nebo, što beskraj svemirom nosi.

Ne zna se koliko puta, posetismo sva rajska mesta,
koliko puta, pijani, volesmo se k’o zveri,
kidasmo koprenu stvarnosti, ogoljeni i sneni
dok srce sam ti davala, k’o neiskusna nevesta.

Vreme nam oliza šlagove s kolača što se tope
kojima smo se hranili, pohotno, tražeći više…
Naš su maslačak slepile, plahovite, letnje kiše
godine koje nad nama, već prete da se sklope…

Runi se polako pozlata, s’ pehara želja i snova,
popismo zadnje kapi, a da ni svesni nismo,
iza ljubavi čedne, nestvarne strasti krismo
i nadasmo se da može, krenuti sve iznova…

Stopljene su nam ruke u jedan stisak večni,
odnela nam je prošlost noći i dane bez mira…
Nama još ona stara, melodija nekad zasvira
uz čašu vina se sećamo dana kad bili smo srećni.

Настави са читањем “POZLATA OD LJUBAVI I VINA – Ljiljana Tamburić”

Најмлађи у Стефана оца

На одар Немањић Растка, слетела птица бела
Личи на голуба младог, ал’ је блистава цела
Анђели су је послали, глас нам донесе с неба
Седи наш светац уз Бога, то нам за навек треба…

А био је само дете, коме се смеши судбина
Коме је од малена, у очима била дубина
Краљевске хаљине и вртови, не беху његова срећа
Небо је њега вукло и нека мисија већа:

Најмлађи у Стефана оца, уместо места на трону
пригрли цркву к’о кућу, баци принчевску одору
Дубоком вером и науком донесе просвећење
Испосништвом нам показа како се стиче стрпљење.

На Светој гори подиже, манастир за сва времена
Хиландар и данас чува, тајну српског спасења
Основа српску цркву, доби за њу самосталност
Док је народа нашег, имаће за њега захвалност.

Помири своју браћу и даде им добар савет
Натера их да дају и чувају братски завет
Научио их праштању, изнад очевог гроба
И показа им да ништа, није лоше к’о злоба.

Учитеља српскога рода, славимо годинама
И славићемо га увек, док је српства у нама
Сад Свети Сава почива, анђели над њим бдију
Искре те пресвете душе, над Србијом се вију.