Tradicijom miriše Srbija
Tradicija leži u srpskom odelu,
u narodnoj nošnji iz starog sanduka,
u kome se išlo na sabor i prelo,
od kanica, bluze, do gajtan prsluka.
Od čarapa crnih, štikovanih vunom,
čakšira na bridž, šivenih od čoje
podvezanom kosom, šamijom ko krunom,
sve do brojanica, na ruci što stoje.
Tradicija leži u svinjskom opanku,
vezenoj košulji i u tkanoj suknji,
u dukata niski na mladinom vratu,
pletenici sjajnoj na mlađanoj crnki.
Tradicija leži u šajkači kapi,
nakrivljenoj levo, da ka srcu vuče,
u Vrancu, kom pena, sliva se niz sapi,
kog jahaše momče, dok vetar fijuče.
To je čeza, jaram, plug kog vuku krave,
to je čerga, ćilim, krpara na pruge…
Tradiciju čine neke stvari male,
amajlije koje brane nas od tuge.
Svirajče i frula, okarina, gajde
i junačke pesme iz ratova silnih,
pa Srbine, dive, zaboravi- hajde,
glasove i zvuke pojanja umilnih.
To je kolo srpsko, najlepše na svetu,
Praznici crkveni, posela, nedelje,
pogača i slanik, gradinče u cvetu,
bosiljak u džepu majčine kecelje.
Na razboju potka, kudelja u krilu,
vreteno sa pređom, na livadi stado,
šljiva Ranka koja toči nam rakiju,
I loza što j’ Srbi ispijaju rado…
Dud, crni i beli, dunja sa ormara,
Od svog voća slatka, k’o i sok od zove
hladovina lipe, što dušu odmara,
i lek što nam toče iglice borove.
Tradicijom mirišu naša stara jela,
šušti u šumarku, dok se Badnjak seče,
klasa nam u njivi, dok pšenica bela,
čeka da se od nje pogača ispeče.
Oko nas je svuda, dedovina naša,
na čuvanje data, predata s kolena,
zapisi još pamte kraj hrasta međaša,
da za njenu vrednost ne postoji cena.
Ko je srpskog roda, treba da oživi
tradiciju, kao, od izvora vrelo…
Da je deci širi i da joj se divi,
uspomenu čuva na sabor i prelo.
Ljiljana Tamburić