Аутор: Dragojlo Jović

Љубав и вино као отров живи

Joш осећам укус вина,
Сласт усана твојих са мало кармина,
Још сва чула бурно затрепере,
Кад се вино, точи испред мене.

Тад венама крв појури,
Као некад у младости,
Кад јој вино снагу даје,
Па летесмо од радости.

Навиру ми успомене,
У вину смо тајне крили,
И сад чашу кад подигнем,
Знам да смо као једно били.

Још две чаше црног вина,
Донеси ми хеј крчмару,
Да из једне вино пијем,
А у другу сузе лијем.

Нека вино њене чаше,
Моје сузе ноћас блаже,
Нек лајавац Месец жути,
Оде зором да јој каже.

Нек јој каже да за столом,
Њена чаша пуна стоји,
Малигани са сузама,
Више нису мелем рани,
То је сада отров живи,
Црног вина и љубави.

Али и тај отров живи,
Нећу ноћас ником дати,
Кад последња суза кане,
Сам ћу чашу испијати.

Кад остану празне чаше,
Без љубави и без вина,
Ту на столу крчме старе,
Нисмо први нити задњи,
Што испише своје наде.

Нек нестанем са том чашом,
Из које је некад пила,
Нека вино са сузама,
Анђеоска да ми крила.
14.2.2019.

СРБИЈА ЈЕ ЗАГОНЕТКА

У глибу смо земљо моја мила,
Баш као пре стотину лета,
Кад су храбри преци наши,
Бранили те од бајонета.

Где год крв је Српска пала,
Ту Заспанка цвеће ниче,
Од јунаштва предака нам,
Остале су славне приче.

Опет силе и зликовци,
У Србији жртву траже,
Опет Српске крви жедни,
Да нас сатру хоће бедни.

Колико је Српских глава,
За слободу и част пало,
Све од Крфа до Триглава,
Заспанка би цвеће цвало.

Зато Срби браћо драга,
У слози је наша снага,
Недајмо се зверињаку,
Да нам с главе скине длаку.

Кад сви мисле да је пала,
Српска деца тад се буде,
Цвет Заспанке док изниче,
Српски ратник громко кличе.

Не дамо те земљо мила,
Да ти ико ломи крила,
Цвет Заспанке и Божура,
Деци твојој снагу дају,
Да ко некад у јуришу,
освајача протерају.

Свака стопа земље ове,
Брањена је много пута,
Животима Српске деце,
све до задње капи крви,
И сад опет кад кидишу,
нит су задњи нит су први.

Нек још једном зубе сломе,
Вук, аждаја, сви кулови,
Белосветски освајачи,
Арбанаси и кољачи,
Нек из гроба свога претка,
Jезом грозном опет чују,
Србија је Света земља,
Србија је загонетка.
11.11.2018.

РЕПАТИЦА

И опет некад у снове ми свратиш,
Покупиш звезде младалачких дана,
Па тихо нестанеш као репатица,
У бескрајни простор изгубљених година.

И опет ћутиш, ништа не кажеш,
Погледом брижним гледаш ми лице,
А ја бих да чујем бар шапат један,
Где су до сад биле, те очи сањалице.

Мирис твог парфема још увек је исти,
А руке би моје да ти косу такну,
У облаке мекане нестајеш лагано,
Трагом твог одласка све је написано.

Твоја писма чувам и често их читам,
Па кад су у руци твоја сен ме прати,
Онда жарко желим да те време врати,
Да корак ти чујем, твога срца ритам.

А кад снове пусте у свитања рана,
Бели дан отера и победи јава,
Тад су очи моје сузне као море,
Ја још земљом ходам, ти си негде горе.

И често погледам у небеса плава,
Не бих ли те некад видео по дану,
Узалуд моја надања и све жеље силне,
Анђели у снове слете као птице,
А онда нестану као Звезде репатице.

КАД ПОСЛЕДЊА СУЗА КАНЕ 

Лишће је по земљи, мразеви све ближе,
Ходам полако као мрав да гмиже,
Још једна година измиче лагано,
За собом оставља трагове утабано.

И сваким даном том крају смо ближе,
Уз невољу једну, друга, трећа стиже,
Па нам живот мали као лист са гране,
Жути и нестаје, на друге ће стране.

Пријатељства бледе, одлазе другари,
Друмови све бржи, нама корак краћи,
Само седе власи у све већем броју,
Подсећају да близу смо, још старачком боју.

Снегови ће опет прекрити све стазе,
Ту где ходали смо, други ће да газе,
И свако ће трагове оставит у снегу,
Поплочаном стазом ил смрзнутом брегу.

Наша суза нека склизнуће низ лице,
Да смрзнута, ледна, као крајпуташ стоји,
Пролазника само да сети на време,
Кад носисмо своје, ал и туђе бреме.

Свака суза ледна сведочанство пише,
А последња падне и кад се издише,
На том путу задњем за животом жали,
Ех, много смо хтели, а бејасмо мали.

ОКА МОЈА ДВА

Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.

Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.

Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.

Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.

Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.

А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.

ВИОЛИНА  СТАРА 

Хеј Цигани где сте ноћас,
Зашто ваше виолине ћуте,
У струнама да ли душе има,
Да певамо ко некад ноћима.

Убија ме ова ноћна тмина,
И ћутање старих виолина,
Док у њима трепери истина,
Која нам је увек  мелем била.

Виолине старе, моје песме знају,
И прсти свирача играју се њима,
Само ноћ је кратка за све песме наше,
Зора већ сабира поломљене чаше.

А циганска душа, племенита,  мека,
Са гудалом кривим бира за човека,
Из  младости песме наше старе,
Што  сећају на  рајске  другаре.

Ако струна  нека  не  дочека зору,
И нестане негде у вртове рајске,
Са собом ће однети  зоре и кафане,
Тамо где се ћути и никад не сване.

КЛАСЈЕ  ЗЛАТНО

Класје златно моје земље родне,
Док ти стабло недозрело њише,
Врана свака на тебе кидише,
И пустоши плодних њива род.

Земља моја најбоље је дала,
Вековима Свету жито даривала,
Сад је дара превршила меру,
Жито жању а кожу нам деру.

И не смета ником мозак православни,
Већ користе шта нам је у глави,
Па са шаком белосветских пара,
Отимају мом роду, благо из недара.

Гледам како пустоше се поља,
Гракћу Вране веселе се плену,
А мени ће срце да препукне,
Плен се носи све у једном смеру.

Осташе нам поља у корову,
Ни од стрна не остаде ишта,
Знам да опет вратиће се Вране,
Кад жито ми носе, крвариће ране.

ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Па нек вода носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Јер све  је исто, и лета и зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице градске нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику каменом сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме више и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми  не знају шта је у корену.

Песме моје за весеље нису,
из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожиљци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

ОДАВНО ЈЕ ПРОШЛО ПОДНЕ

Животу је подне прошло,
Младости се старост руга,
Латице са цвећа лете,
Однеше их шесдесете.

Место цвећа и мириса,
У кости се јесен гнезди,
Ту ће ваљда остарити,
Најбоље је ту се скрити.

Наше цвеће увело је,
Остала је само трулеж,
Лептири нас обилазе,
Окрену се и одлазе,
Траже цвеће са пупољком.

У трулежи срце младо,
Жели песму и лепоту,
Има жељу за животом,
Ал и памет за срамоту.

Дошла јесен – много брзо,
Сад ће зима, покриће нас,
Пролеће нам неће доћи,
Осим у сну и самоћи.

А сат куца брзо брже,
Жури неком нашем циљу,
На небу ће бити боље,
Ако небо још постоји.

Ако и тамо правде нема,
Жалићемо час рођења,
Што живот нас све превари,
А ми наша  поколења.

КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ

Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.

Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.

Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.

Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.

И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.

Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.

Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.

28.5.2018.
Драгојло Јовић