БОГУ

БОГУ

Милијарде милијарди светлосних година

бесконачост су…

или, безпросторност- негација простора.

Милијарде милијарди година

вечност су…

или, безвременост -негација времена.

Занесен својим неразумљивим стварањем негација

плановима и судбинама свих нас

заборавио си безименог човека

са осећањима, радостима, болом, страховима….

у једном трену неважном и непостојећем за Тебе.

Оставио си га негде у негацији простора

на почетку, у средини, на крају

или у некој забити васионе где су звезде угашене

одавно, ко зна када ?

Одредио си му судбину, направио планове…

Након тога… након тога удахнуо си му живот

уз то и душу… и заборавио га.

Казнио си га заборавом, без помиловања

испаштање грехова седам генерација предака.

Тамница за њега, за његове грехе

нека буде у Твојим негацијама:

нећу тражити опроштај и милост.

Живот и здравље даруј праведним и невиним

нека све добије смисао у кратком трену вечности

тако ћу кроз њих постати бољи.

Нека буде Твоја и само Твоја воља,

каква буде

верујем у Тебе и само Теби,

Боже !

Дуле Пауновић

16.09.2021. год.

НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ

        НОВИ ДАН, ДАН ПАТЊЕ

Вечерње небо тамном плавети се своди…

звезда по звезда се пали… сазвежђа цела

Даница и Месец у трену заблисташе.

Само у оку мом, изгледа.

И већ корачам миришљавом, цветном ливадом:

расплићем уплетене, угрљене цветове.

Зазујале пчеле, зашаренили лептири, просуо мирис…

рај се спустио и полегао по Божјој земљи.

Опише ме мирис и лепота, нека Божја снага

и у том заносу потрчах пољем испуњен моћи:

оном уплетеном, угрљеном цвећу падаше латице

и све: пчеле, лептири, бубе утихнуше… мук.

Раширених руку винух се у плавет неба

до Сунца, чини ми се, за јатом распеваних птица.

Понесен лепотом и песмом, прилегох на облак

да сакупим снагу за још веће висине, далеки пут…

Зрак јутарњег Сунца роди Нови дан, дан патње:

погледах у ноге: безосећајне, немоћне… мртве ноге.

Кроз зрак излазећег Сунца заискри крупна суза…

паде у прашину, с е што је душа претвори се у блато…

Дуле Пауновић                                                           Мајданпек                                                                                                           25. јануара 2021.год

ОНА СПАВА

Гледам је: нестварна, лепа… спава

као да јој је сан постао јава

а коса, коса смеђа

разлила се, милује јој леђа.

Она дише дубоко, лагано… усне пући

већ осећам дах и пољубац врући

и на њу све мирише…

а она и даље лагано и мирно дише.

зора која руди.

Она сада дубоко дише. Она сања…

Да ли то сања моја миловања ?

Или она можда жуди

да јој пољубац спустим на вреле груди ?

Она спава, она сања, она жуди…

А чаролију сна однеће зора која руди.

Дуле Пауновић

СВЕТ СОНЕТА – Дуле Пауновић

               СВЕТ СОНЕТА

 

Дароваћу Ти сонете, стихове и риме

уплешћу их можда и у венац као завет

акростих сваки биће Твоје име

у магистралу саградићу наш свет

У њему ће бити скривене све наше тајне

живећемо живот без злих слутњи и страха

звезде ће бити као оне из младости – сјајне

ноћи пуне жељених снова и слатких уздаха

Можда је то мало спрам изгубљеног века

али сачуваћу делић онога што гајих за нас

у дубинама душе, да нас успомена чека

кад Бог буде рекао: дошао је твој час.

Не тугуј, вечност ћу осликати као пролеће

а кад дође Твој час, као Звезде засјаће свеће

да искажу сву тугу и у вечности део среће

Дуле Пауновић