Аутор: Dejan Ivanović

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

 

Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!

 

Duboku letnju noć
je promenilo, Preobraženje …
Dovoljna je hladovina;
Da li to moji prijatelji sada,
kreću na putovanje?
Čudoh, gde zaigraše kapije u ovo doba;
I psi okolo zalajaše,
kad se zalupiše uz tresak,
vrata blještave limuzine.
Ona odmah otpoče gromko,
jureći da se penje,
propinje i silazi niz prevoje:
ispod točkova je pištalo,
zaboravljeno sitno kamenje
je prštalo,
nemoćno na sve strane;
Treba stići, daleko su skrivene,
dekadentne, letnje tajne
i široko, uzburkano, nemirno more
začarano, podno zloćudne planine …

 

Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam stigao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il’ dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, brzini svetlosti,
senovitim obalama, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira, da li je završila, da li se udala ?
Gledah onomad prikriven iz senke, dok igra u zanosu,
kako joj mladost još jasno šiba iz svakog pokreta …
Nad budnim i umivenim, blistavim gradom,
širio se dah proleća, poput toplog majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg zadocnelog voza se gubilo u divljini
nakon jednočasovnog pira i opraštanja,
priređenog na skromnoj stanici;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima
dok se rastajasmo, svako na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, jedino ona nam treba …

 

Tmurni su horizonti,
daleko nad referentnim svetom;
Sa trošnog asfalta kiša spira,
zgusnuti prah nestašnih krila.
Prođe još jedan sentimentalan dan
u životu jednostavnih kamufliranih leptira…

Čitav raskomadan,
osobenostima raspojasanog metajezika
u nespojive krhotine ekstremnih krajnosti
bledog ništavila;
Refleksijama bizarnih prizora,
srebrnog ogledala slučajnih podudarnosti …

Kad ljubav nas ništa ne pita, položim ruke;
Kroz smežurane usnule prste,
potiskujem nezadovoljstva.
Izlistavajući kalendar posta
skiciram, život u boji žurnih prolaznika.
Sklanjam u ponore opskurnih, jeftinih slika.

Godinama, šetam istim, prokletim ulicama.
Nesanica; nove cipele ostavljaju tragove poraza.
Prekidnim signalima prebrojivih iteracija
sa tridesetpet koraka i devet petlji,
cirkulišem inteligentnim poljem rigidnog tonusa,
kroz tihim zaboravom potisnuta, loša iskustva …
Motivišući govori skrivaju lukrativna okolišanja.
Otvrdlo srce sputava nesvesno
da prepozna suštu istinu u sjaju bistrih očiju,
humanu ironiju svetkovina, blagoslov hendikepa;
Iskreno i vredno sabirah misli u čežnji za samoobmanom.
Moći su ograničenja hladne vode kojom bih uobličio svet,
kroz domen uzvišene čistote u kristalni cilj tragedije.
Dok bistre oči zagledane duboko u neispitano još vide
a tek kad nema povratka iz bezizlaza, više ne čuju reči
i neda im se prići, samo bi da dožive još jedan bolni tren.

Divlji konj je stresao inje
sa osedele grive.
U prašini, niotkuda, samoniklo
pod prozorom je stasavalo drvo cimeta,
zalivano odvažnom rukom mladosti …
Sustigao me ponos
i spokoj njegovog cveta;
Posledice čvrstih odluka .
Sad mi u bujnom višeglasju stolisni
aromatični, mudri oligarsi,
pevaju iz zahvalnosti;
Umij se laticama mojim, namiriši …

 

Došlo je vreme, odmor ide –
– neki mi zavide !
Hteli bi da ga prekinu,
možda komadić otkinu?
Uzalud pakost,
nedam im tu radost;
Dokle lojalan biti,
savijati kičmu, podmetati leđa ?
Servilnost ipak,
hrani sujetu
a ljudsko dostojanstvo vređa.
Ko me potraži, daću mu šipak ;

Nemoj me zvati,
jer sam na Malti;
Nemoj me tražiti,
putujem na Haiti …
Na tvoju štetu,
nisam u dometu;
Još nešto: nije me briga,
za cenu “rominga.”
Mogao bih usput još da svratim
do Sivote, Igumenice …
Parge, Krfa, ostrva onih
u Jonskom moru,
da proputujem što više…
Ja sam na odmoru.

Šalim se, šalim, idem u Buljarice.
Nosim polovne bermude
i dve – tri stare majice !
Samo toliko,
neveliko.

Ali bar umem da sanjam –
– ne i da ljude proganjam.
Lepše je putovati,
makar u mašti ,
biti kreativan, pesme pisati …
Poštovati vreme, svoje i tuđe,
treba znati !

 

Napisao sam pesme neke,
pa sam bio rad da pitam pesnike,
šta misle o njima ?

Ko može da zna o pesmama više,
od onoga što sam ume
pesmu da napiše?

Danas su ta vremena moderna,
isto tako zovu poeziju i svašta tu kriju.
Gde moju da svrstam?

Trudim se da budem originalan, raznovrstan.
Ali ko da ugodi, raznim čudima,
pacovima il’ ljudima?

Od pesnika jednog, Dragiše,
koga sad nema više,
ostale su samo dve pesme.

Jedna se dopadala baš svima,
rado su je kazivali na književnim večerima.
Druga nije odgovarala vlastima …

Voleo sam da odem, sa knjigom pod miškom,
razgovarao bi krišom,
sa pesnikom Dragišom.

Izgledao je, visok i mršav, kao biljka.
Imao je dugačke ruke i noge, koščate,
kad hoda svi bi mislili da hoće da se otkače.

I likom pravi pesnik beše taj čovek,
sa naočarama na izduženom bledom licu.
Dugačku sedu kosu vezivao je u rep.

Siguran sam da bi jedini on znao,
da pravilno oceni, da bi prepoznao.
Dragiša ne beše čovek zao …

Zato ga je smrdljivi život progutao!

 

Moje sleme rustično,
miriše orijentalno, mistično …
Najednom se odasvud začuje
neobuzdanim glasom, izazovna –
maestralna partitura nedovršene simfonije;
U dovratku zastanem, odlutam,
plovim u sećanjima,
dalekim obalama Nove Kaledonije…

I tih, neprimetan šum nekih koraka
izbije u dvorištu;
Ili to razgolićeno nebo, izbezumljeno jarom
predoseća kišu, izobličeno grimasom,
dok okolo još vlada spontana, tiha radost.

U kasno popodne, krajem juna,
nepodnošljivu vedrinu daleke obale,
iznenada ugasiše oblaci; pakao monsuna,
stade okolo raznositi lišće egzotičnog žbuna;
Kidati grane divljeg oleandra, oštrog mirisa
i otrovni, ljuti, čudni cvet…

Htede silinom zaista da potopi maleni, grešni svet …