SVE BOJE JESENI
(o svadbama)
Svadbe su jesenje svečanosti ispunjene ritualima,
sa dubokim korenima u eonima, davnim vremenima.
Sadrže iskonsko, skriveno u simbolima, detaljima.
Važan trenutak u životu mladog pretka, ratnika i lovca ,
stupanje u svet odraslih, obeležavao se žrtvom,
dovodili bi bika ili nevino jagnje na klanje…
Činom ubistva opasne zveri, nekad sa tragičnim krajem,
za mladog dečaka, ako bi ga ranila razjarena zver naopaka…
Fizičkim skrnavljenjem il’ bolom koji je morao da istrpi.
Začinjeno mučnim strahom koji obuzima pleme celo,
od zlih demona, što zaposedaju duh i telo.
Duh i telo pa ih je teško isterati odande …
Tek, razvoj svesti ljudskog bića iznađe prikladne načine,
da zameni ritualne radnje simbolima sa određenim značenjem.
Pijano šarenilo jeseni, širom ulica raspuklo kestenje;
mladenci stavljaju jedno drugome na ruke prstenje.
Prsten je krug, mistični simbol, ukazuje na večno trajanje.
Obnavljanje. Propadanje, istovremeno rađanje novog,
a postojećeg nestajanje;
Poput zmije “uroborosa,” koja guta svoj rep čineći krug,
hraneći se sobom, sopstvenim telom svojim, iz same sebe proističe.
Obuhvataju daleko više, iskreno i radosno,
od onoga što moderni ljudi s’podsmehom nazivaju,
paradom pijanstva i kiča.
Kičem valjda žele da opišu bučno, šareno, neukusno.
Svadbe imaju motiv okupljanja roda, plemena, stada,
potrebu ljudi da se čvrsto povežu, kao nekada;
Danas to retko viđamo još na koncertima, priredbama.
Dok su bez ustručavanja, sa hiljadama drugih lažno bliski,
iza monitora, ekrana što plavičastu svetlost zrače.
Privučeni snažnom željom za druženjem vrlo jasno,
težnja da se zbiju u gomilu obuzima ih strasno.
Zanemaruju ljudske, rodbinske veze koje su jače.
Naše svadbe se priređuju septembra – oktobra,
kad jesen oboji prirodu diskretnom paletom,
razlije se u milijarde boja.
Sve boje … tačno se zna kako i gde stoje.
Boje su indikatori raskošnog spektra naših života.
(Obojimo zidove sobe rumenilom pa će zračiti toplota)!
Svako bi hteo da bude drugačiji od sveta, pa peva, igra, trči …
Ili obuče nešto kad vidi da glavni lik na filmu isto “nosi.”
I danas mnogi na svadbi izgledaju zlim duhovima opsednuti,
skaču, savijaju tela, vrte se u krug, obučeni u šareno, bosi,
cipele crvene, vrište, u ritmu muzike koja zaglušujuće iritira,
lascivnim sadržajem manipuliše …
Ne oblačimo se uvek šareno, šareno asocira na jeftino ,
ne želimo da šare izazovu šale, podsmešljive komentare;
Nosimo košulje bele, plave, klasična tamna odela,
što jednostavnim skladom podsećaju na beskrajno nebo,
noć u dolini, snežnu zimu, nemirno more;
Ali haljinu tirkizne boje !
Zašto baš ti, zašto baš tada ?
Devojka izgleda preterano ozbiljna a vrlo je mlada …
Sasvim nalik jednoj što je obećala da me čeka,
u takvoj istoj haljini davno nekada,
na aerodromu u Tokiju da je lakše usred gužve prepoznam.
Ja se uvek setim tirkizne plave boje,
dok posustaju prohladne jesenje večeri,
potajno me obuzimaju, tinjaju i ne gase se nemiri …
Dejan Ivanović
Baroševac, 19.09.2017.