Аутор: Dejan Ivanović

Gradom svetlosti,
neprirodno bujaju nesavršenosti,
udaljenosti, između kiča boemskih četvrti i nevinosti;
Razvrata, bluda i trivijalne umetnosti.

Razdaljina do sada sablasnih
zategnutih raskrižja,
deli čoveka od drugog čoveka;
U sedmom arondismanu,

nailaze jedna na drugu nalik, ulice
privilegovanim, zgusnutim redovima.
Bajat ručak, čeka u zapuštenom stanu,
poziv na kafu iako je možda već kasno,

blagonaklonost otvorenog petoknjižja.
Neotkriveno bogatstvo
drske nagosti, vitkih linija;
Lukovi svetosti trijumfalnih kapija …

 

 

Pokreni me, prečesto završim
u vakuumu sumorne dijalektike ;
Šapni mi, istinu u lice
i ne očekuj posledice.

Rasporedi vreme u rasponu,
zapali vatru u lažnom domu,
dok još trajem podigni me sjajem,
suncem dokolice, uspavaj u lažnom snu …

Jer se nebo pritajilo mutno i sve oblačnije;
Kiša već protrčava, uzvišenim značenjem samospoznaje,
dubinama melanholije.
Ispira raspukla prozorska stakla, sve neobičnije …

A ako je moglo, moglo drugačije ..?
Zar prošlost ne bi bila mračnija,
sivilo beznačajnije ..?
Praznine konačnije ..?

Naša misteriozna egzistencija,
počiva na egzaltiranom sjaju
purpurnog neba u dalekim predvečerjima;
U nizu kompleksnih indeksa
prirodne modifikacije anizotropnih osa,
prelamaju se titraji laganih spektralnih linija;

Plaču na tvojim obalama, tužne Beatriče i Laure idealne
muze, nad prizorima zemlje iz mašte;
Jetka fluidna zvona bazilika kasnoantičkih svodova,
oplakuju romantična gnezda laste; u hladu peristila
pod suvim lišćem kestenova,
stoluju diskursi egzistencijalne zapitanosti …

Gotičke palate odišu senzacionalizmom
raskošne fragmentiranosti; kanali ispunjeni suzama
pokreću u heterogenoj strukturi,
nadolazeće plime elastičnim kontrastima;

Ezoterični duh okamenjenih lavova,
na trgovima Venecije,
gordih u svoj veličini nadlične tragedije;
Podsvesnim reminiscencijama pruža ishodište,
uznemirujućoj konačnosti egzistencije …

 

Hodali smo nekad bosi, poljem kroz poleglu travu;
Gazili uskovitlanu, mokru, još uspavanu sobu.
Trava je na radosnom suncu blistala,
a jutarnja rosa prskala sa listova …

Zlatno sunce sjajno li si !
Budiš nas naivno u svitanja;
Kroz prozore u još prohladnoj zori izviruju,
grane tek olistalih mladih višanja;

***

Zašto više ne pamtimo proleća ?
Leta, ni jeseni ..?
Osećamo samo zimu na domaku.
Kad bregovi ostaju goli i pusti
a jeza počinje da se uvlači u kosti …

Prolaznost života i uspomene blede;
U čemu nestaju njegovi tragovi?

Na višnjama su polomljene grane,
povijene, ledom okovane
a tako je volela da ih jede.

Ni onom stazom kroz travu odavno,
niko ne prolazi posle mene.
Sklonile pogled u stranu,
sakrile glavu, topole i breze,
dok liju teške suze.
Stadoše da odjekuju planine …

Svi misle,
lepše je bilo pre;
Sad vidim,
bilo je drugačije;
Govorimo, kako prolazi sve,
kad izgubimo drage ljude ,
bližnje, prijatelje …

Tačno je,
prolazi sve.
Bila su neka vremena,
nesređena ali ushićena ;
Bar je u nama živela i rasla istinita,
bitna i iskrena nada
duboka, bistra, plemenita;
U poređenju sa ovim sada …

Događajima kažu
nije uzrok vreme ;
Igrom slučaja sve,
zbiva se pa nestaje…
Na dnu mirnih, tamnih
gustih ponornica i ambisa,
prošlost, pustoš i breme
ne menja ništa, prazno vreme !

I nikoga, do nas samih …

 

Hvala ti što postojiš i ne postojiš,
prolaziš ali ne prolaziš,
što si a možda i nisi.

Ljubav.
Sklonište bespomoćnih.
Slepih podanika; Umornih putnika.

Crnih sumnji;
Utočište.
Uvelih senki umno lice.

Možda su žedne,
možda su ptice …
Isplele romanse, odiseje,

možda nemaju žar,
možda ne liče, na san …
Prognanih, zarobljenika;

Dok pevajući
nesvakidašnje melodije,
male zvonke preludije;

Pokoljenjima
zaverenički razotkrivaju
običan, košmarni dan,

simuliraju patetičnu rapsodiju
nalik bolu,
ozeblih krila tokatu …

Kad sasvim daleko, onamo
sa zavežljajima u kljunu,
plove u jatu .

 

SUVOBOR
Ravna Gora i selo Ba

Puna je ta planina,
strmih puteva i serpentina.
Nisam danas ni imao u planu,
da tuda krenem …
Al’ ugledah u podnožju, na samom dnu
sa vrha serpentina,
kako se razbaškarilo selo
možda najlepše na Balkanu,
od jednog do drugog brega,
na lepom sunčanom danu;
I crkvu na dlanu …

Kuda bi pošli, na koju stranu
kad je sve manje radosti u životu ?

Do vrha Suvobora
planine, nigde žive duše,
sela ni zaseoka…
Retke su, samotne kuće .
Samo cvet šumskih jagoda,
sav prekrio površine blagih obronaka .

Zabrinut gledam šume, kako se suše;
Kakva je to otrovna bol u ovoj divljini
plemenite šume spopala,
gde retko dopire neka ruka
i ljudska stopala ?

Ponegde s’ krajeva proplanaka
čami poneki zakržljali jasen,
usamljen a možda srećan, spasen…
Od stihija, nepogoda
što sve pred sobom ruše;
Jasno se čuje
kako kroz žamor grana
preživelih, listopadnih i zimzelenih
drvo poručuje:
ja nisam kao mnogi, bez korena, bez duše …

 

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018. 

posvećeno, priredio D. Ivanović

Nedostaješ …
Ali si uvek u mislima ;
Razdvoji nas daljina
a opet si tu, boraviš
u neistraženim okvirima ,
trenucima nespokoja, nezaborava …
Nikad ne dođu reči, same od sebe
već kroz razgovore sa tobom.
Iako te nema, postojiš u savršenim oblicima.

Godine su prošle,
pusti dani se nižu;
Molim te, jednom kad se pojaviš
u beskrajnim tragovima prostora,
iza lavirinata, svetlosnih prolaza,
nevidljivih mlečnih staza,
pored mene ostani zauvek ;
Dok u večnosti gledam tvoj lik ,
da mi duša ne bude prazna.

Nedostaješ …

 

Putuješ daleko, zelena smaragdna reko .
Za tobom ostaje gola pustoš nema, stigma i anatema;
Očarala si mnoge grehom, veselim gromkim smehom,
zavarala ih neistražena dubina tvoja i divota, reko, reko života …

Odakle tvoje obale strme – urezaše ih valovi što grme.
Skupljaš sitan pesak na dnu, prašinu dosadnu;
U mulju kojeg zraci sunca ne obasjavaju, duhovi obitavaju,
njihova večna staništa ispunjava samo pusta tama i ništa …

Ljude zanima od pamtiveka tajna koju nosi reka,
korita usnulog u gorskim nedrima, zmijolikim meandrima.
Usečenim u oštre stene, planine, niz koje se valjaju snežne lavine.
Šapat zvukova seni i duhova; Čiji zaspali daleki preci žive u dubokoj reci?

Požuri, putuj reko, da negde zagrliš more što je samo tvoje …
Nemaš mosta, pa žališ, u pećine neispitane zalaziš,
duž obale, vlažne, obrasle u korov i šipražje.
Samo ptica što kruži, preleti nekad na drugu stranu, oštrog šarenog oka;

Preplivali bismo rado preko, al’ si hladna, opasna i široka;
Senke što pomrače um šapatom, odvedu neoprezne sa sobom;
Vrtlozi, virovi, struje i talasi, začas se sklope iznad glava;
Nevične proguta gusta trava koja buja, obrasta i sputava …

Zelena reko, tajno i uteho, požuri bez nas, juri daleko …

Dejan Ivanović