Аутор: Dejan Ivanović

Davno smo se u mojoj i tvojoj kući,
zajedno igrali, jedući
‘leba i masti, proje – šta nam ko da
ređe mleka, sira kad se nađe.

1.MOŽE LI KRAĆA?
(direktor)

Pozvao me na razgovor,
generalni direktor.
Strepeo sam od sastanka.
Kad ugledah napuderisanog zalizanka,
kojeg je postavila politička stranka !

2. KONTRA … ( ŠTA )

… i Kesić ? Salijeri I Mocart;
Poznata marka i škart,
brend I loša kopija, 
original i kineska parodija. 

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;
ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,
proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.
Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,
ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.
Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,
vreme stoji po strani, senke padaju;
Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,
taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja
i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,
ukopan strah na licu, nervozna škripa,
nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.
Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike
na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma
hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,
nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.
Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa
odvratnih čekaonica, učionica, poligona,
radionica i šarenih karnevala …

Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.

Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom …

Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.

Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja …

Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?

Stvarnost
nažalost
nije samo šareno cveće
ni bistri potoci
bajkovite iskre
romantika

već posvuda
čemer i tuga
viđena očima
živih pesnika
u dušama
skrušenih nesrećnika

Ponudila mu je netaknuti život
pod ispucalom zemljom,
presahlog rečnog korita;

Darovao joj je bronzani osmeh.
U tužnom hladu starih vrba,
željnih vode slanog jezera,

probudio se iz sna očaran.
Definisanom, blistavom aurom
sjaja sveća i gorkog plamena mača;

Zbunjen jasnom prolaznošću.
Raspoznavanjem estetike užasa.
Jedinstvenog oblika čistog ipostasa …

Neistražena bajko
istančane suštine
pod okamenjenim stubovima
slojevitih arhitektura
temeljnih arhetipova
kao sova ova
dosadna si
dok se oglašava tu ispod krovova
usred belih noći

slovo S simbolizuje sopstvenu slabost
istaknuto u začaranom krugu
obeležja vizuelnog identiteta
na zastakljenoj terasi
obližnjeg hotela

stabilnost kosina
gipsanih kolonada
spolja izgleda superiorno
zarobljena zamkama šljaštećih vrhova
sve suptilnije i suptilnije, strasno

ko će nastaviti slavnu
tradiciju objavljivanja
pohabanih termina
glasnika degutantnih sadržaja
uspeha, sjajnih doba i prohibicija

neki stilovi su
poput tabloida
smišljeni da se dopadnu
kulturno i socijalno
depriviranim slojevima

Slomljenom snagom
svog iskonskog senzibiliteta
ispaštam nad tužnim konačištima
smelih utopija
bez trunke stida

(rekla si da ćeš nekuda da putuješ)

pisala si mi da ćeš
nekuda da putuješ
danas pre podne, oko …
deset
do jednog vašeg udaljenog otoka
na izlet,
(možda Brača)
već je veče
a ne videh da se vraćaš
kud se dede?
nema te zadugo
ovde je zahladnelo jako
temperatura se naglo spustila
kiša je najpre rominjala
a sada je sve jača
ni ja ne pođoh u uobičajenu
šetnju
večeras
glava me zabolela nešto
i pomislih načas
možda te uhvatila u povratku
zadocnela bura neka
iz zasede
poslednja ovog leta
na izmaku
pretpostavljam da je i kod tebe
već sveže
jer hladni talas
uvek dolazi otuda, od vas,
nama
sa te je strane sveta …
javi se brzo, javi
napiši poruku,
odmah, bilo šta prozbori
rasteraj ovu sumnju dok gori
i tišinu, koja muči ;
… i smeta

U ranoj i kasnoj fazi izobličenja, sasvim poderanu
voleo sam te kao planina mladi čopor vukova;
Dok se podizaše ekspandirajućim svemirom,
dijagonalom neba, beskrajnim mirom
do svojih hiljaduosamstoosamdeset metara.
Da bi oslobođena, na svakom koraku pomogla,

narednom inspirijumu, među stabilnim razmerama
minijaturnih korpuskula vlažnog arboretuma;
Rađa se opseg boja, u smiraj,
polazna osnova cveta, mirisa potpunih preobražaja.
Zvuci, sirovih reči praznog odjeka, otkrivaju
nasrtljivost dodvoravanja, nametljivost ogovaranja…

Zaboravio sam čemu uopšte pesma, gde živim
i gde da tražim sjajne rime, zgodne metafore?
Teškog li vazduha, sive zemlje, zlatnog peska,
žurbe nadolazećih kapi magle glasnih vodopada!
Potrošenom senzibilnošću dramatičnih zagrljaja,
tešim zarazno ludilo jutra kraj jezera razuđenih oblina…