Došla je neočeivano,
iznenađenje tako fino.
Nadao se nisam,
da ću ovako brzo biti motivisan,
da njoj pesmu pišem,
suze radosnice sa lica brišem.
Nosi neke ruske gene,
ledena krv teče joj kroz vene.
Ali taj led nije oštar,
on je nežan, topao,
svakom bi se dopao.
Ovo prijateljstvo na daljinu,
može ići samo u visinu.
Osećam da nema greške,
zbog nje išao bi do zapada peške.
Ona je na strani gde sunce zalazi,
ali samo zbog nje na mojoj izlazi.
Ona je mnogo draga, baš mila,
nežna kao svila,
snažna kao zmaj,
njenim vrlinama ne dolazi kraj.
Smeđa kosa,
svežina kao jutarnja rosa,
putem hrabro hoda bosa,
puna ponosa.
Sposobna, vredna,
znanja žedna,
čedna,
za dušmane bedna,
ona je samo jedna.
Još nije zakoračila u odrasli svet,
taj nežni cvet,
a već je osvojila ceo svet,
predivna kao leptirov let.
Hrabrost lava,
slatko spava,
radnost mrava,
ne zna gde joj je glava.
Nju jednostavno svako mora da voli,
nijedno biće ne može da joj odoli,
samo neprijatelje boli,
ali ko je ikada mogao svetu da udovolji.
Ima to nešto, neku iskru,
čistu i bistru.
Posebna, jedinstvena,
pomalo nestvarna.
Ovo je početak neke čudesne priče,
veličanstveniji nego Fridrih Niče.
Drago mi je što je postala deo mog života,
i oslobodila me njegovih grozota.
(C) Aleksa Stojčić