ЖАКАРД
Нехатом послате парне руже на праг
Мале васионе безнадежни сам путник
Реквијем је ово за њу којој не бих драг
Смртодарној удовици, несуђени љубавник.
У Данијела Озме 1А тихо је потражи
Самотњак сјури пролазом сав у заносу
На полици архистратиг стајаше на стражи
Спремала је дуго стан, веш и сатенасту косу.
Остављам свуд леш и пустош, ово није крај
Из близа промрмља да имам две-три боре
Спава ми се с тобом, лу̏до, него добро знај
После тога смо на истом, теби биће горе.
Годину сам дана овде сама, окрутна
Пољуби ме, копиле, немој да се свађам
У Равену сврати да ме видиш сва је бајковита
Тад покупи шта остане, млада сам да рађам.
Милујеш ми слух, да се селим нудиш
С београдским идеалистом да живим
Зарићу ти нож у око немој да се срдиш
Мртав Јан ме с плоче гледа, нећу да се кривим.
Дивно склапаш речи, приче смислене
Желим да ти живот светли кʼо црквени бакар
Непомични цвете Сунца баште зелене
Задњу теби складам оду, моме врату жакард.