…
Остао сам те страсно жељан до бола и замишљам:
Твоја кожа непрекидно клизи под мојим прстима.
Нема те дуго, нисмо разговарали ни у најделикатнијој кризи.
Ни трага, ни гласа. Понео сам само неке болести и ћутања.
У загушљивој механи која мути разум седим за оним столом за двоје.
Тражим око себе људе који би ме за грош примили к себи, па одбацили.
Када хоће да ме увреде, помену те. Копају ми и соле старе ране, а ја ровит.
Уколико се некад дочепаш књиге са посветом, а ја оловке, прочитај, написаћу:
Чекам те у Скадарлији крај музичара, који ме поздрављају старим шармом песника.
Пошто је код нас све било и остало „ако“, у овом случају одвешћу те коначно на кеј.
У откривеној и непатвореној заоденутости у голотињу причаћу ти до јутра, као прве ноћи.
Само овог пута заборави на све, спреми уши да те чешем по њима јер желим нову зору.
Онакву каква је била прва, само са више љубави и додира. Одведи и ти мене на неку стену.
Разбићемо таблице закона о гребенове прошлости и наставити да се љубимо слепо и лудо.
Знам да ти то недостаје. Уосталом зар се не пожеле људи који се воле, а не виде се годинама?
Како год да буде, „ако“ и не будеш понела купаћи или твоја кожа не буде глатка и спремна
Можемо до изнемоглости, исто као некада, шетати улицама које су се залепиле за постоле.
Онај зидић са ког сам те дизао док си ме љубила одозго, имао сам прилику да посетим. Сад је зидић плача.
Дођи у Француску или Доситејеву улицу, одатле можемо почети, од прве до последње песме.
Тада ћу завршити сваку реч, која беше у почетку и беше Бог. Након тога нека ућути свако тело. Почеће љубав, коначно.