Нека зна
та Ана,
којој сам те
олако дала,
каквим златом
царује,
каквим
телом
влада.
И нека зна та Ана
да није било лако
скинути ти име
с усана,
ни додире
спрати с тела,
ни дане љубави
кроз отворени прозор
избацити.
И нек зна
та Ана
на тој страни кревета
где ноћас спава,
да је остала
сва моја узалудна нада.
Нек зна
та рука
што је ноћас
око њеног струка,
како је моја бедра волела,
како је моје тело имала.
И нека зна
та Ана
што ноћас мирно
крај тебе спава,
да сам те научила
како се жена воли до краја.
Нека зна
та жена,
нека зна та Ана,
да сам спустила мач,
предала битку,
зауставила рат.
Али нек зна
та Ана
кад те ноћу пробуди
нека стара туга,
док она мирно
крај тебе спава,
да над том собом
и даље
моје име влада.
(Прочитано: 3 пута, 3 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.303.024 пута)