ТЕБИ СРНА
Чувај Боже тај бисер…
Из твог се недра посребрила,
из твог се ока осмелила,
да у људској души шара
снагом љубави.
Чувај Боже то благо…
Ти си је вољом створио,
у мору љубави окупао
и тако чедну у живот уградио!
Чувај Боже то Сунце…
Ти си је њиме осунчао,
па је постала светлост,
што таму лако помера.
Где сунце греје,
само се радост и срећа смеју.
Чувај Боже у клајсе то зрно…
Осмели се храбро мала Срно,
мора померај, хоризонт спуштај,
границе бриши и пиши Срна, пиши…
Оживи камен што дрема,
нека куће добију крила,
нека обала у чамац плови,
јер све су то дечји снови.
Планине нижи на конац јутра,
месец скини, па га опет
врати на небо сутра.
И пиши да улице у сну се крећу,
а кад се пробуде,
опет су на истом месту!
Чувај Боже ту росу малу…
Зором си је оросио,
снагу си јој подарио,
да иза животнога грма,
учи и ствара једна мала Срна!
© Драгица Трајковић
