Душа ми је уморна , чекајући да ми буде боље . Чекам време достојно моје болести.
Моје велике муке , која ме годинама држи на ивици разума и хтења , целог мог бића уроњеног у слабост и тескобу тела.
Још само мисао кружи мојим венама , тражећи утеху у њиховим тихим токовима , док болест постаје дуга борба запуштеног , уморно-живог болесника.
Још само вера у Њега држи мој живот изнад понора – мртвих весника свежине , у истим онима венама које су понеле моју борбу против времена, смрзнутог у врлетима беспућа немоћних и скирханих умним болом.
Бол који полако једе сваки део тела, као мраз који полако захвата извор воде.
Тек када поверујеш у Њега, схватиш сву беду болести с којом се бориш – али верујући у Њега, одбацујеш болест и трчиш срећи, оној коју свим својим бићем заслужујеш
