Тамо где постоје
пет годишњих доба
пролеће,
лето,
јесен,
зима
и злоба
– живе неки чудни људи.
Хране се добошарењем,
уместо воде жеђ гасе погонским горивом,
секундарне сировине,
роне у злоби,
терет сопствених лажи на плећима носе.
Тамо мрзе
и себе
и мене
и тебе.
Сопствени страх у костима их гребе.
Ако ниси попут њих знаће све о теби,
што ни сам не знаш о себи,
тихом руком система покушаће да изврше асимилацију,
да те зграбе, обликују као глину.
Уколико не знаш да свираш виолину, искомпоноваћу ти отпор на клавиру,
а ти упамти речи:
Залуд плешете по мом животу, разиграна стада, трагате без трага,
Кораке, ноте и ритам само ја знам,
нико од вас није битан.
Љубав сам и ожиљак стари,
пад и поновно буђење,
несхваћена туга, нечија дуга,
радост на длану,
песникова мисао.
Нисам само ово тело, кости и месо,
Ја сам смисао.
Јесам и што нисам, и гори и бољи од тога.
Ко је следећи?
Немам више питања.
Спалите ме после читања.