Ако те некада сретнем,
на ко зна ком свету,
у ко зна ком граду,
хоћу ли те видети младу,
или, не знам шта или,
к’о некад што смо били,
кад љубав нисмо крили,
роса на цвећу били, или,
не знам шта, ни како, или?
Ако, како, или, били,
крили, не крили, гнездо свили,
као голуба два, ти и ја,
као, као, кренем ли не бих стао,
као, као, док не бих пао,
водио бих те и следио,
изгорео, заледио, набујао, увео,
било шта ил’ све то, пута сто,
пута, са и без пута,
по трави, блату, теби к’о злату,
песме бих љубавне писао.
Ако те некад сретнем, не знам,
дуго сам дуго сам,
не знам и нећу знати,
осмехнеш ли се, као у сну ми мати,
кренеш ли нешто рећи,
набујали потоци ће потећи,
завртеће ће се све,
попиће ме очи плаве те… твоје.
Не знам…ако?
© Јован Рикић, Шабац