Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.