Zašto Stano moja ljuta rano,
što belaj mi golemi napravi,
tri godine mrem ti polagano,
po noći me dave crni navi.
Zašto prećuta , što mi ne reče,
što za men’ tolko beše ti milo,
da izusti nešto tova veče,
pod grudi se ne bi klube svilo.
Tri godine žalna dušu truješ,
sliku tvoju k’o ikonu pazim,
za men’ često po selo pituješ,
da li doma treba da dolazim.
Al’ na jesen kada počnu slave,
i sve njive rosne ja pokosi,
svatovi će moji da se jave,
za navek ću Stano da te prosim.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 140 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.151 пута)
