Ковчег успомена – Невенка Алиспахић

Сва пролећа су далеко
лета одавно немају исти сјај
док јесен увелико корача
ка хладним, каменим, зимским дворима.

Отворен ковчег успомена
тихи сведок прошлог времена
стоји испред мене и прича приче
незаборављених људи и предела.

Успомене потискују сећања
маме заборављене осмехе
грејући охладњело срце
топлим мирисима и нежним нотама.

Попут најфиније чипке
испреплетене године предамном стоје
без жала, без кајања, без сете
с питањем само, куда тако пролете.

Затварам ковчег стари
остављам прошлост прошлости
успомене нека скривене стоје
недодирљиве, неупрљане, нескрнављене.

Живот иде даље, без пуно питања
без освртања и места за дуга стајања
поглед у огледало не обећава
да још има времена за ковчег нових успомена.

Да ли је касно, прекасно
да трагање почне се неко
за оним што душа слути
а усне не изговарају.

Има ли места, има ли снаге
да успомене се нове граде
места за нове мирисе, нове ноте
и неке сасвим другачије путе.

Срце чежњиво још се јавља
неуморно бајке сопствене ствара
душа детиње, вечно млада
сребро у коси нехајно занемарује.

Постоје негде неке исте очи
нека иста јесен и исте руке
што по свом ковчегу успомена пребирају
и исто се овако питају, прекасно да ли је.

Могу ли успомене нове без страха
да их не прогутају успомене старе
равноправно једне са другима
да се на рушевинама, чврстим темељима изграде.

Може ли, сме ли, неко срце познато а неупознато
да уступи места и за степеник више
изнад успомена старих, нове успомене испише
не плашећи се, не стрепећи и прошлости не стремећи.

Колико је још снаге у телу остало
колико храбрости ум у себи крије
да се додирну душе двије и руке споје
да заједно кораком лаганим крену

ка зимским данима дугим
без освртања и сувишних питања
без терета горких прошлих сећања
без бојазни од нових бродолома.

Питања се ређају будећи старе страхове
ум одречно одбија нове путеве
а душа, душа загледана у даљину
осећа постојање познато неупознатог

ломљеног, не сломљеног
старог, неостарелог
чији поглед се сусреће са мојим
у сазвежђу блиском, а делком.
Јесмо ли у стању данас, у јесен позну
да се отргнемо канџама искуства
да кренемо испочетка, с руком у руци
без страха од прошлости без сумње у сутра.

Да ли још оста у оку сјаја
воље за разумевање и поштовање
да ли смо превазишли сами себе
прихватајући једноставност као мудрост

без потребе да мењамо, да нас мењају
без страха од неприхватања несавршености
без гађења према оном што смо постали
клесани годинама и људима, искуствима.

Постоји негде исти неко, онај део који
чини да свако од нас буде потпун, цео
можда се сретнемо некад, негде
у неком јесењем дану, у истом граду

можда се препознамо, а можда само
једно поред другог и не погледавши се прођемо
остајући са тихим чежњама за новим путима
заувек везани за онај скривени ковчег старих успомена.

Времена понестаје, зима дахом својим
најављује последње поглавље књиге живота
нико од нас не зна му дужине ни краја
и ко може онда да забрани души да сања

да свака књига има срећан крај,
ко може да забрани срцу
да чежњиво тражи свој други део
док се ум противи сумњичаво, смело.

Стари ковчег успомена нем и тих
не буни се, не ремети души трагања
још места има за нови лист
за нове корице новог дела исте књиге.

Ако се некад сретнемо негде
по погледу једном све ће јасно бити
или ћемо у продавници старој
нови ковчежић потражити

са осмехом нови албум направити
нове корице споменара иницијалима украсити
или ћемо потпуно сами и без жаљења
достојанствено и храбро у зиму закорачити.

Прошла су пролећа и лета
и јесен све брже одмиче, зима се примиче
старе успомене као плодови јесењи
остављају траг по коме ће

пасти први снегови и завејати
све прилазе и пролазе, сва врата и капије
не остављајући простора и места
за нови ковчег, нових успомена.

Још један поглед на старе успомене
док бора на челу постаје дубља
док се питања губе у далека сазвежђа
тражећи познат а неупознат траг могуће немогућег,

тражећи скривени кључ новог ковчега
док стари немирни прсти преврћу
одлажући га брижљиво у одаје душе
где га неће пронаћи нико.

Стари ковчег успомена, искован
од прошлог времена, финих нити
у филигран уплетених руком живота,
ненаметљиво оставља простора

за нове нити, нове прсте веште
које умеју филигран плести
који се не дају ни сећањем ни искуством
смести, омести, снеговима замести.

(C) Невенка Алиспахић