МОЖДА СИ ТИ МЕНИ РОД
Можда си ти мени род
још из живота прошлог
кад си ми толико мила
па ми се преплићеш у ход
из сећања надошлог
можда си исто што и ја била.
Можда си ми љубав била
заклета хлебом и сољу
на верност до гроба
оно кад си и ти снила
зору, сунчану бољу,
па откупила мене одбеглог роба.
Mожда, можда сам те некад давно
у неком постојању другом
заклањао од кише, опасивао дугом
или пренео преко кућног прага
кад си ми толико мила и драга.
Или смо бреза и храст били,
једно крај друго у неком
расли шумарку над реком
где су двоје љубав крили,
шумили над љубавном устрепталошћу
па их од погледа злог крили,
дрхтали са њима и њиховом страшћу,
можда смо бреза и храст били.
Можда нешто блиско и топло бесмо
у животу пре, у облику другом,
али знам да своји јесмо
нахрањени истом тугом,
можда си живот мој била
кад си ми толико драга и мила.
Или си ти била дрхтава срна,
а ја, лица смркнутог, ловац зао
и погледом где ноћи ноћ црна,
можда, можда сам ти живот дао,
па ми срце крваво оста невино, чисто,
ја знам, ја знам,
ми јесмо једно те исто.
Или трава пролећна, нежна,
што расте стидљиво под глогом
и чека миловања летња неизбежна
разголићена под звездама и богом,
о ја не знам шта бесмо,
ја не знам шта сам ја, а шта ти била,
али оно што сада јесмо
знам да много си ми драга и милa.
© Милко Стојковић – Др Чомбе
Смедеревска Паланка
Песма је победила на конкурсу “ЉУБАВ И ВИНО ВЕЧИТА ИНСПРАЦИЈА 2021.” у Крушевцу у категорији одрасли песници.
