Онај што никада ослушнуо није ћутање твоје
не слути колико речи може да стане у тишину,
нити да стихова тма има одговор на неспокоје
и да могуће није избећи пут што води у Нигдину
Ни сузе, ни бол и молитве не зна, властан презрења
Онај што, као на праг храма, пред очи ти није клекaо,
Облацима док отирах страх са чела у ноћима бдења
уз тебе би у загрљају буђења, јутро дочекао.
Да осмехом сунца траг донесеш у дане сиве,
онај што никада чекао није, за радост рађања не зна.
ни да у твом оку тада давне успомене оживе,
ни да као зденац дубока може да буде чежња.
Онај што дотакао ти није дланове уснама жедним
да нежност неизречена живи у њима, не може да зна,
а ти би могла лек да будеш и само додиром једним
да васкрснеш ме из мртвих и вратиш у наду сна.
(Прочитано: 81 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.309.868 пута)